Hodnik sa oronulim španskim zidom usred Katalonije
podseća na put do toaleta u nekom noćnom klubu koji nije na dobrom glasu.

Ako
se u glavi pojavi pesma „Dva dinara, druže“, u tom trenutku je potpuno
opravdano. Ipak, na kraju hodnika nalaze se samo ljudi u odelima.Mogu i oni da
se poistovete sa noćnim klubom, ali kao izbacivači. Sav normalan pokušavam da
prođem između njih, ali sam pošao u „nepokošeno“. Traže mi dres. Srećom, uz
akreditaciju je dres gratis, doduše dobija se na revers. Boja narandžasta, boja
Holanđana, boja đubretara, boja koja će me odvesti na teren Kamp Noua. Jesu
Holanđani veoma zaslužni za uspehe Barselone u prošlosti i činjenica je da
postoje dresovi za gostovanja ovog kluba u sličnoj boji, ali neću ih prevariti,
moje mesto je pored terena i samo dotle mogu. Malo li je. Uzimam sastave timova
za 166. prvenstveni El Klasiko i mislim u sebi, ako može Adrijano da igra
štopera, mogu i ja, podjednako vremena u svom životu proveli smo na toj
poziciji. Tražim nekoga da podelim mišljenje i vidim poznato lice, ali bez
pomoći prijatelja ni za milion ne mogu da se setim kako se zove čovek. Pitam
kolegu Španca, on otprilike ne zna ni ko igra večeras, počinje istraživačko
novinarstvo, kad ono – Patrik Mboma. Stručni konsultant za jednu afričku
televiziju. Bio sam strpljiv, sačekao i Al Džaziru, a onda prišao sa namerom da
ga pitam da li je moguće da je njegov zemljak Aleks Song toliko loš da Tito
Vilanova više voli da se odrekne odbrane svog gola stavivši Adrijana u poslednju
liniju nego da bivšem članu Arsenala ukaže poštovanje prvom postavom u derbiju.
Međutim, ponovo se pojavljuju neki ljudi u odelima, pokazuju mu na sat, Patrik
mora da ide, stavlja mi ruku na rame i uz širok osmeh me odjavljuje. Samo kad
bi znao koliko puta sam uzeo Kamerun na Winning Elevenu samo zbog njega i šuta
sa ocenom „devet“ koji je mnoga detinjstva učinio radosnim, ali i mnoge
džojstike učinio polomljenim.

Ode Patrik, verovatno u ložu, da vidi Medžika
Džonsona izbliza, a ne samo na videobimu. Razumem ga, i ja sam se naježio kad
sam shvatioda se nalazim na istom mestu gde i Medžik. Do sada smo bili zajedno
samo na istoj planeti. Viktor Valdes je izašao na teren. Trener golmana ima
šuterski trening. Razmišljam: Viktor Valdes najviše posla u svom životu ima dok
se zagreva. I ovoga puta će se ispostaviti da je tako. Ali, na zagrevanju je
majstor, mislim da je nabio komplekse treneru golmana. Kao hipnotisan gledam
kako se ubrzano pune tribine, kad mi je nešto što je proletelo velikom brzinom
okrznulo nos. Neko je šutirao, promašio gol i zamalo da odgovara za ubistvo iz
nehata. Da je lopta išla dva centimetra ulevo, u najboljem slučaju bi mi
promenila raspored crta lica. Mislim da je Dani Alves šutirao: „Alo Brazilac,
gađaj tu mrežu, ovde ima živih ljudi koji su prvi put na El Klasiku, nemoj da
oduzimaš mogućnost da eventualno dođu na još neki“.

Sad su već tu svi fudbaleri kojima će 400 miliona ljudi
širom sveta pokloniti dva časa svog života u nedelju uveče. Dani Alves i Mesi šalju
duge lopte do polovine terena. Verujem da istovremeno mogu da dele autograme,
da vide koje je boje moja majica, da razmišljaju o efektu staklene bašte i
potencijalnim nalazištima nikla u Šumadiji, svejedno bi lopta završila u nogama
ovog drugog. Teren je mokar kao da je u toku treći dan „rain delaya“ na
Vimbldonu. A pre samo tri sata smo proveravali, trava je bila suva, a kiša nije
bila najavljena za narednih nedelju dana. Prskalice su radile, mora lopta brzo
da ide, to je Barsin stil.

Počelo je. Hvala Murinju što mi je omogućio da gledam
Ozila od prvog minuta. Sedim u neposrednoj blizini Ikera Kasiljasa. Koliko je
posla imao u prvom delu prvog poluvremena, postojala je osnovana sumnja da će
da se okrene i da pita šta ima kod mene i kako mi je familija. Ne da Murinjo
Barseloni da igra, ali ovoga puta ne tučom i oštrim startovima, već ozbiljnim
trčanjem. A ja bih tako da vidim neki napad Mesija i družine, jer se nalazim
iza Ikerovog gola. U drugom poluvremenu ću navijati za Ronalda. Ozil, neka
peta, Benzema, Ronaldo, trese se mreža, vodi Real. Ne vidim najbolje, daleko
sam, ali zato čujem. Tišinu. Kaže Ronaldo „Kalma“ i stvarno je „Kalma“ neviđenih
razmera. Tišina je izgleda još tiša kad ćuti 96 hiljada ljudi. Viktor Valdes
ponovo prima gol u bliži ugao, posle na snimku vidim da je Ronaldo šmekerski
šutirao i pokazao Pepeu da je dobro snimio poziciju golmana. Publika na Kamp
Nou ustaje sa svojih mesta samo kad se pevaju
seperatističke pesme. Suštinski, samo 200 ljudi konstantno navija. Sebe
nazivaju Almogavers. Slobodna procena, bar 15 hiljada ljudi na tribinama je
imalo katalonsku zastavu. Pedro na strani, Pepe greši, Mesi šutira, lopta ide
pravo ka meni, da nije mreže eto mi je u rukama. Publika u transu, skaču i
novinari, a ja razmišljamda li je ovo najlepši trenutak mog života. Pada gol na
El Klasiku tu ispred mene, ne mogu da imam bolju poziciju da sve vidim i osetim
kako se do tada mirni Kamp Nou pretvara u vulkan. Uspostavlja Barsa igru, ali
sam prijatno iznenađen koliko se čisto igra. Nema one prljavštine koja je umela
da ukalja ugled poslednjih nekoliko El Klasika. Nebo je vedro, vreme idealno,
nema čak ni mestimičnih padavina po kaznenom prostoru, pretežno fudbalera
Barse. To je zato što ne igra Aleksis. Sudija svira kraj prvog poluvremena.
Sram ga bilo! Pa ne igra se El Klasiko svaki dan pa da poluvreme traje samo 45
minuta. Pomislio sam da odem na drugu stranu da gledam drugo poluvreme, pošto
sam očekivao napade Barselone. Ali ne, moram da ispoštujem Ronalda. Verujte, on
kad se zaleti ka golu, mene je strah, a ne odbranu ili golmana koga želi da
savlada. On i Mesi su bez dileme trenutno najbolji na svetu, ali utisak koji se
stiče sa terena je – ništa toliko dominantno nije kročilo na fudbalski teren u
istoriji sporta. Koliko znam, Godzili i King Kongu fudbal nije bio zanimljiv.  Verovatno Kristijano nije najbolji igrač svih
vremena, ali sada ne pričamo o tome, već o surovoj dominaciji jednog čoveka. On
sve zna. Iker ga gađa prilikom bekovske, da prosledi loptu glavom, svaka akcija
ide na njega, oseća se zebnja na Kamp Nou svaki put kad primi loptu. Oni koji
ga ne vole tvrde da je folirant, šminker, maneken. I ako jeste, to je jedan
odsto Kristijana Ronalda. Preostalih 99 odsto čine ga najkompletnijim
fudbalerom ikada! Žao mi je što nisu igrali Pike i Pujol, da vidim kako bi oni
pokušavali da ga zaustave, ali kad Ronaldo ima loptu sve zavisi od njega.

Slobodan udarac za Barsu. Mesi namešta loptu, a iz
džepova se vade kamere i fotoaparati. Sad će gol, valjalo bi ga snimiti. Šutira
Argentinac, onda uzima džojstik u ruke i upravlja loptom koja beži od
Kasiljasa. Niste videli kad je uzeo džojstik?! Meni se učinilo pošto sam bio
daleko, ali mislim da lopta može onako da leti samo ako neko upravlja njome posle
udarca. „Meeeesi, Meeeesi, Meeeesi“, osećam se kao na hodočašću.

Rezerve su uveliko na zagrevanju. Uopšte me ne čudi što
je Arsen Venger pustio Aleksa Songa da ode posle najbolje sezone u životu.
Kamerunac se zagreva kao učenik koji se za ocenu iz fizičkog bavio disciplinom
„pošteda“. Toliko je nezainteresovan da je meni bilo neprijatno zbog njega. Tu
je i Kaka. Veliki sam poštovalac njegovog lika i dela. I dalje je majstor ove
igre, ali izbliza deluje kao da ima pretešku zadnjicu da bi kod Murinja bio u
prvom planu. Sigurno je da više ne može kao u Milanu da uzme loptu na svojoj
polovini, provoza slalom kroz protivničku odbranu i postigne gol. Vilanova je
na teren poslao i Ćavija i Inijestu i Fabregasa pre svega zbog svoje odbrane.
Jer, njih trojica mogu da sačuvaju loptu na sredini i da na taj način rasterete
Maskerana i Adrijana. Ipak, visok presing Reala, stiže lopta do Ozila (još
jednom hvala Murinju za njega), Ronaldo je sam, epilog očekivan. Ova „Kalma“
nije bila toliko intenzivna kao prva, navijači Barselone su očekivali da će
njihov tim do kraja doći do pobede. Počinje ofanziva, „aman šutnite ljudi već
jednom“, Montoji prekipelo, rešio on da pokuša, ali ne ulazi se u istoriju El
Klasika tako lako. Prečka. Poslednji napad, vuče Inijesta kontru, svi na
stadionu vide pas ulevo. Ali, svi su videli jedno, a Gaudi drugo, zato je i bio
umetnik. Dakle, Vilanovin Gaudi gura loptu iza noge, okreće stranu, sastavlja
Pedra sa golom, ali još niko nije osvojio titulu u sedmom kolu prvenstva, pa
neće ni Barselona. Svi ustaju posle te prilike, znaju da je gotovo, a sudija
(sram ga bilo!) svira kraj utakmice koja traje neravedno kratko.

U miks zoni atmosfera bolja nego na tribinama, svi viču,
guraju se za što bolja mesta za uzimanje izjava, konačno uobičajena stadionska
scena. Adrijano je davao izjave dobrih 45 minuta. Mučenik. Em je morao da igra
štopera, em su ga novinari maltretirali pitanjima o tome kako je bilo igrati
štopera. Zapravo, Vilanova je odigrao tako da Adrijano bude u poslednjoj liniji
samo kad Real ima loptu. Dok je Barsa imala posed Adrijano je bio visoko, a
samo je Maskerano stajao pozadi i molio se Bogu da neko ne pogreši prilikom
pasa. Izlaze Pepe, Serhio Ramos, Marselo, osmesi su na licima, srećni su što
nisu izgubili, ali sigurno žale za Benzeminim promašajima. Da je bio precizniji,
Real bi verovatno prelomio utakmicu već u prvom poluvremenu. Ćavi je opširan,
Pedro kaže da je uradio sve što je trebalo u poslednjem minutu, ali da se ne
lažemo, svi čekaju Mesija i Ronalda. Izgleda da neće ni doći.  Jednobojna majica, jednobojan šorc, patike za
šetnju koje mogu da se nađu u svakom butiku u Beogradu, krasta na rubu usana
kao kad tinejdžer čačka bubuljicu, neobrijan, neobavezne frizure, kao da je
krenuo do komše u mini market da kupi Koka Kolu. Leo Mesi, lično. Na terenu
magičan, van terena običan. Smeškajući se odgovara na pitanja, ne zanima ga što
je na samo gol od Alfreda Di Stefana na večnoj listi strelaca u derbijima. Ode
Mesi da daje izjave drugim kolegama, kažu da Ronaldo neće doći, dakle, posao na
Kamp Nou je završen. Spakovali smo opremu, a ono dečačko je proradilo u meni.
Moram da se slikam sa Mesijem. Zaleteo se Leo kad je završio sa izjavama, kao
pored protivničkih odbrana, da ga ne bi više mnogo zapitkivali. Dadoh svoj
telefon kolegi Duletu da me slika, a baterija je uveliko na ispod pet odsto. Leo
prolazi, nikoga ne konstatuje, a ja mu dobacih „Leo, one photo, please“. Osetio
sam se kao Pepe u tom trenutku dok sam mu gledao u leđa. Međutim, u trenutku,
valjda dok je obradio informaciju u glavi da ga je neko pozvao da se slika,
Mesi se okreće i dolazi do mene. Mesi lično. Stao je u pozu za slikanje, onu sa
poluzagrljajem, a u tom trenutku me Dule obaveštava da se telefon ugasio. A
fotoaparat sam zaboravio u hotelskoj sobi. Ode Leo, ode slika sa njim, tako mi
i treba. Nije isključeno da sam zbog ovog događaja i napisao blog. Morao sam da
kažem da sam se slikao sa Mesijem. Jesam, majke mi! Dokaz nemam, ali ako mi ne
verujete, pitajte njega.

P. S. Ako neko ubuduće bude rekao neku lošu reč za Serhija
Busketsa, imaće posla sa mnom. Tvrdim da je on fudbalski najinteligentniji
čovek koji je igrao u ovom El Klasiku. Njegovo kretanje, njegova rešenja,
njegova pomoć štoperima kad Barsa nema loptu, fascinantno. Činjenica je da trči
toliko nezgrapno kao da je prohodao pre dva meseca, ali to uopšte nije bitno.
Serhio Buskets, punopravni član jedne od najboljih fudbalskih ekipa svih
vremena!