Sedimo danas u kabini i slušamo muziku, počinje neki od hitova grupe “Juritmiks”. Japanski kolega pomalja glavu i pita jel’ to srpska muzika?! Šok. 

Sledeći šok: Kole je mislio da je beogradski pauk najstrašniji pa je opušteno svog “Kajena” parkirao na mestu za invalide, i sad moramo da se vozimo metroom…

Sledeći šok: U kabinu nam se uvukla muva veličine polovine teniskog terena, mislio sam da će da nas potamani.

Jedino nije bilo šoka u ženskom finalu, iako ni tu nije baš mnogo nedostajalo. Serena Vilijams, stara škola Vimbldona, ipak je uspela da pobedi rukija u gren slem finalima Agnješku Radvansku. Pobedila je upravo na te mišiće sticane višegodišnjim pobedama u najvećim mečevima.

Velika je šampionka Serena. Pre samo godinu i po dana, zbog embolije pluća, čak joj je i život bio u opasnosti. Bila je u depresiji izazvanoj bolešću, povredama i, kako sama kaže, mizernom privatnom životu (momci, Serena?). Danas opet igra kao nekad, dobro ne baš kao nekad, ali kad teniserka uđe u četvrtu deceniju života i opet osvaja ovakve turnire, nema većeg dokaza veličine. I nešto razmišljam, od 2003. godine do danas mnogo je igrača zablistalo i osvajalo turnire, a onda se sve vrati tamo gde je i bilo pre devet godina – na Serenu i Rodžera. Bar mislim da će biti Rodžer, a ne Endi.. 

Ali, danas sam najviše uživao posmatrajući Mansura Bahramija. Gospodin Bahrami je ponovo pravio šou igrajući veteranski turnir, gde se za njegov meč u tandemu sa Lekontom tražila karta više. Čovek kome u rodnom Iranu nije bilo dozvoljeno da se bavi tenisom i kome su vojnici lomili rekete kad bi ga uhvatili na terenu, pokazao je neverovatan dar za igru i zabavu. Toliko je briljantan (plus servira preko 200 na sat, a ima 56 godina) da se pitam da li je režim pre i za vreme Homeinija svetu oduzeo istinskog teniskog velikana. Obavezno, ako budete u prilici, odgledajte neki njegov meč, bićete ŠOKirani…