Poslednja dešavanja oko nečega, što bi trebalo da se
zove fudbalska reprezentacija Srbije, ponovo su raspalila strasti u sportskoj
javnosti. Selektor Radovan Ćurčić je pred prijateljske utakmice protiv Poljske
i Estonije zvao „ono najbolje što Srbija ima“, a tu nije bilo mesta za
standardnog prvotimca sedme ekipe Premijer lige Dušana Tadića i veznjaka Ajaksa
Nemanju Gudelja. Sa druge strane, njih dvojica su otkazali poslušnost selektoru
dok je na toj funkciji uz konstataciju da on nema autoritet.

Naravno ovaj slučaj nije ništa novo u srpskom
fudbalu, niti treba da se razlaže teza da Tadić i Gudelj zaslužuju da se nađu
na spisku onoga, što se naziva „najboljim što Srbija ima“, kao i da Radovan
Ćurčić nema nikakav autoritet. Mnogi su o tome već iscrpno pisali i glupo je
trošiti još redova.

Takođe, više nije ni javna tajna da reprezentaciju
kreiraju menadžeri i razni drugi moćnici od igrača kojima je potreban angažman,
a lakše mogu da se prodaju kao reprezentativci, i ta praksa nije od juče, niti
od selektora Radovana Ćurčića. Ta praksa datira, pa praktično od kada je fudbal
postao toliko zanimljiv širokim narodnim masama. Prvo su se reprezentacije
sastavljale po „nacionalnom ključu“, a kada se raspala Jugoslavija, onda se
redovno nalazilo mesta i za igrače koji moraju da obezbede dobar angažman, na
uštrb nekog perspektivnog i dobrog fudbalera.

Na ovaj način reprezentacija funkcioniše već dobrih
20-ak godina, a selektor sa autoritetom više je incidentna pojava nego nešto
što je normalna stvar. Ali nije sva krivica na selektorima i na „mračnim
silama“ koje deluju iz senke. Istina je i da mnogi igrači koji odlično igraju u
vrhunskim klubovima nisu ni približno dobri i angažovani u reprezentaciji. Ili
su dobri samo dok ne odrade 10. utakmicu u dresu „najdražih boja“. Teško da će
se naći neko ko će reći da su Dejan Stanković, Nemanja Vidić, Mateja Kežman,
Marko Pantelić, Neven Subotić, Branislav Ivanović, Aleksandar Kolarov, Nemanja
Matić igrali utakmice života u reprezentaciji.

Zbog svega toga, možda bi moralo da se razmisli o
jednom novom pristupu, u prvom redu javnosti i navijača, kada je reč o
fudbalskoj reprezentaciji Srbije. Pošto je jasno kao dan da se ova pojava ne da
iskoreniti, i da nije vezana striktno za sadašnje rukovodstvo Saveza, jer su se
i za vreme Miljana Miljanića iste stvari dešavale, možda bi lekovito bilo
institucionalizovati ovakvu pojavu. Šta to konkretno znači? Da se javno obznani
da interes reprezentacije nije toliko da se obezbeđuje učešće na velikim
takmičenjima, jer je jasno da to nije egzistencijalni imperativ, pošto bi posle
tri propuštena već sve gorelo da jeste tako, već da je najvažnije da
reprezentacija bude poligon za afirmisanje anonimnih trenera i igrača, koji
treba da obezbede inostrani angažman.

Samim tim, postiže se nekoliko stvari.
Reprezentacija ne bi imala nikakav imperativ, niti opterećenje i javnost ne bi
imala adut da traži vrhunske rezultate, kojih je ionako kroz istoriju veoma
malo bilo. Na kraju krajeva, Škotska, Severna Irska i Vels su zemlje u kojima
je fudbal nastao, sve zajedno kada se sabere nisu imali bog zna koliko učešća
na velikim takmičenjima, ali kod njih to nije tragedija, pa zašto bi to bilo u
Srbiji. Drugo, igrači, pa i treneri iz domaće, poprilično siromašne lige, imali
bi jak podsticaj da izgaraju na polu očuvanim poljanama, kada već ne dobijaju
redovne plate, makar imaju mnogo veće šanse da postanu reprezentativci, a kada
ostvare dobar angažman, da nemaju moralnu niti obavezu bilo koje vrste da
moraju da se „smaraju“ na okupljanjima i da moraju da igraju „bezvezne“
utakmice za reprezentaciju i to sve bez novčane nadoknade.

Na ovaj način bi se institucionalizovao amaterizam u
srpskom fudbalu, koji je predugo na snazi, bili bi zadovoljni svi, od klubova
koji bi lakše prodavali igrače, a da pri tom ne moraju da ih plaćaju, već samim
tim što igraju za njih imaju šansu da budu članovi reprezentacije i lakše
obezbede egzistenciju, pa do menadžera i čelnika Saveza, koji više ne bi morali
da „crvene“ i da se plaše da rade nešto „ilegalno“. Možda deluje sve ovo
nakaradno, možda je u suprotnosti sa današnjim tendencijama profesionalnog
sporta, ali pošto je Srbija miljama daleko od toga što se danas zove
profesionalni sport, možda je ovo pravi način za taj čuveni „novi početak“.