Novak Đoković, najsigurnije zlato među najsigurnijim zlatima, izgubio je od Del Potra. Argentinac je primenio najbolju tenisku taktiku – jako i po linijama i rasplakao Noleta i celu Srbiju.

U tom trenutku je izgledalo bezizlazno, mizerno, pogotovo i zato što su se timovi mučili u grupama. Sada, kada je stavljena tačka, možemo da kažemo i ovako: Odlično je, Nole ima najbolju moguću motivaciju da nastavi do Tokija 2020. Nadamo se da hoće i može.

I dok smo se pitali hoće li uopšte biti medalje, na borilište je izašao jedan tih, ali kao kamen jak i psihički stabilan momak

U četvrtfinalu kategorije do 66 kilograma grčko-rimskim stilom, žreb mu je doneo Nemca, zvaničnog svetskog šampiona. Štefanek je odmah preuzeo inicijativu i bez ikakvih problema rešio tu borbu u svoju korist. Tada se već nazirala prva medalja.

U polufinalu je “istuširao” Gruzijca, što je ekvivalent nokautu u boksu. Finale i srebro su bili zagarantovani, ali sa takvom formom, jasno je da je favorit za zlato.

U borbi za najsjajnije odličije, čekao ga je Jermenin. Poveo je protivnik sa 1-0, ali se onda predao odbrani tog vođstva, što u rvanju ne prolazi. Dobijate kazneni poen ako ste neaktivni, što mu se i dogodilo. Tako je ostalo do kraja, a pravilo u rvanju je da onaj koji je poslednji poentirao nosi pobedu – ništa sporno.

Ipak, Jermenin je nesportski podneo poraz, protestovao i odbio da se slika sa ostalim osvajačima medalja, ali to je njegova stvar. – Ne znam šta pričam, kao da sam pijan – rekao je Štefanek posle meča kolegi Vladi Mijaljeviću verovatno ne znajući da je pokrenuo lavinu.

Još pre četiri godine, kada je Milica Mandić osvojila zlato u Londonu, trener tekvondo kluba “Galeb” Dragan Jović rekao je da ne brinemo, da ima “jednu malu”, koja će nam doneti medalju u Riju. Kakvu samo viziju ima taj čovek.

Opet je izgledalo da žreb nije naklonjen našim sportistima. Nakon prilično rutinske pobede nad takmičarkom iz Azerbejdžana u kategoriji do 49 kilograma, čekala ju je u četvrtfinalu strašna Kineskinja, koja je kao i srpski vaterpolisti, “osvojila sve”.

Ali, visokim udarcima, pravo u glavu za tri poena, koji su sada već njen zaštitni znak “Tića” je poslala protivnicu u repasaž za bronzu. Ona šamara nogama, pluta vazduhom kao leptir, ubada kao stršljen. Nije se zaustavila ni u polufinalu, gde je savladala Meksikanku sa 10-0.

U finalu je poražena od takmičarke iz Koreje sa 7-6, malo zbog pritiska, malo zbog neiskustva, možda i malo zbog pristrasnosti sudija, ali sada to nije ni toliko važno. Doneće ona zlato iz Tokija, a ne zna se da li je ubitačniji njen osmeh ili pomenuti udarci nogom u glavu

Pre Igara, ovo je bila takođe jedna od “unapred upisanih medalja”, samo je bilo pitanje koja. Već u kvalifikacijama, Ivana je u prvom skoku ispunila normu i bila prva.

U finalu, stalno je bila među tri, bilo je jasno da je očekuje medalja, ali je bilo jasno da teško može da bude ispred Amerikanki Tijane Bartolete i Britni Ris.

Ono što je obećala, to je i ispunila, skočila je novi nacionalni rekord od 7.08 i vratila se medaljom. Ostaje samo žal za onim prestupom, koji je sigurno išao preko 7.20. Prva medalja za Srbiju u “kraljici sportova” posle 60 godina.

I dok smo se mi radovali njenom neverovatnom uspehu, Ivana je izjavila da nije baš zadovoljna. To ju je malo kasnije prošlo, ali možemo da smatramo dobrim, isto kao i u slučaju Novaka Đokovića. Daće joj dodatni motiv za Tokio 2020.

Srpski kajakaški tim otišao je sa velikim očekivanjima u Rio. Očekivala se bar jedna medalja, i osvojena, ali nije na ramenima dvojca od koga se to očekivalo.

Grujić i Novaković će morati da sačekaju neku drugu priliku, a u Riju su se proslavili Tomićević i Zorić. U disciplini K2 oni su osvojili drugo mesto i sjajno srebro.

Već u kvalifikacijama, postalo je jasno da je medalja moguća, jer su kao prvi prošli direktno u finale, uz najbolje vreme u svim posadama.

I u finalu su bili sjajni, ali kao kod Tijane Bogdanović, tinja žal za zlatom jer da su krenuli samo malo ranije u finiš, stigli bi nemačku posadu, koja je posrtala.

I ovo je sport u koji treba više uložiti i treba obratiti više pažnje na ove momke i devojke jer imaju potencijal da nam iz Tokija donesu kvalitetnu gomilu odličija.

Neverovatno dostignuće, nešto što će se prepričavati decenijama unapred jer ove devojke imaju srce veliko kao Brazil, a imaju i majstora na klupi kakvog nema nijedna druga ženska reprezentacija.

Počelo je traljavo u grupi. Vodile su, pa izgubile od Španije. Vodile su, pa izgubile od Kanade. Protiv SAD se nikako nije moglo, ali onda su usledile rutinske pobede protiv Senegala i Kine. U četvrtfinalu ih je čekala strašna Australija.

Sigurno, to bi bilo to?

Ne, nikako, rekle su Marinine lavice. Uspele su nekako da sačuvaju gorostasnu Kembidž i da iskoriste činjenicu da su protivnice već pomalo nadmeno videle sebe u polufinalu. Ana Dabović je još jednom preuzela odgovornost kada je najviše trebalo i odjednom, trebalo je dobiti samo još jednu utakmicu za medalju!

Meč protiv Australije uzeo je danak u polufinalu protiv Španije. Ništa, ama baš ništa nije htelo u obruč iako su opet ostavile srce i dušu na parketu. Sa druge strane, terorisale su nas Alba Torens i Ndur, pomalo i sudije i finale je ostalo nemoguća misija.

Trebalo je nekako sabrati redove i opet pobediti Francuskinje, koje su savladane prošle godine u finalu EP. Marina je znala da joj za ovo treba nešto nekonvencionalno, motivacija koju će verovatno primeniti tada i više nikad. Posle meča je otkrila, prvi, sigurno i poslednji put, vređala je svoje igračice

Odgovor je viđen na parketu. Milovanović, Petrović, Pejdž, sestre Dabović, Čađo, sve do jedne su briljirale i došlo se do pobede od 70:63 i bronze za pamćenje, bronze sa osmehom. Dalje će morati bez kapitena Milice, koja je presingom umela da “pomeri mozak” protivnicima, ali kao i uvek, izmisliće Marina nešto…

Čekali smo ga i dočekali. Osvojili su sve, prešli igricu, kako god hoćete.

Samo oni i Dejan Savić znaju koliki su pritisak nosili sa sobom. Jer, od njih se ne traže pobede, traži se dominacija, traži se ono što Amerikanci rade u košarci.

Loše je počelo, nekako su izvukli nerešene ishode protiv Mađarske i Grčke. Javnost je počela da bruji o problemima unutar tima. Sigurno su čuli i znali, a sve je kulminiralo porazom od Brazila 6-5 kada je rampu stavio “izdajnik” Soro.

Znalo se, samo pobeda protiv Australije vodi u četvrtfinale. Ako je ikako mogao da bude veći pritisak nego na početku turnira, tada je bio. Izvučena je pobeda od 10:8, a onda je krenula mašinerija. Sigurnih 12:8 protiv Japana u poslednjem kolu u grupi, dok su se u drugoj ostali sklanjali kako bi izbegli “delfine” u četvrtfinalu. Jednostavno su znali, a ovaj put, najbolji među najboljim mešetarima u takvim situacijama, Španci, izvukli su deblji kraj.

Ako ništa drugo, uteha za njih je da se polako vraćaju u svetski vrh, ali protiv “drim tima” nisu imali ni promil šansi. Na red su u polufinalu došli stari dužnici Italijani. Silovito se krenulo, na 6-0 je već bilo jasno ko ide u finale. Na kraju 10-8 i zakazan duel sa Hrvatskom.

Da li će biti novi ili stari olimpijski šampion, odlučivala su bez sumnje dva najbolja vaterpolo tima današnjice. Ali, jedan je malo bolji. Srbija je sve vreme vodila, proslavio se Dušan Mandić i dok je selektor “barakuda” Tucak stalno nešto prigovarao sudijama, bilo je jasno da, u stvari, parobrod Srbija nijednog trenutka nije baš uključivao turbinu do kraja. A sad, sve ispočetka…

Kucale su na vrata, uzimale medalje na velikim prvenstvima, ali uvek bi za taj veliki uspeh falila jedna nijansa, jedan korak više.

Tu nijansu smo dobili pojavom Tijane Bošković. Ona nema ni 20 godina, a već je bez sumnje najbolji korektor sveta. Verovatno ste i iz krola RTS-a naučili, uz to kolika je vremenska razlika sa Brazilom, da ima najbrži servis na svetu. Dodatno nezgodnom čini je i to što je levoruka.

Osim njenog bljeska, imali smo Maju Ognjenović, Brankicu Mihajlović i Milenu Rašić koje su na vrhuncu karijere i Zorana Terzića, koji godinama vaje ove devojke, uči ih da nikada ne odustaju, da izgaraju i da nijedna nije veća od tima, od Srbije.

Pobeda nad Italijom od 3-0 nagovestila je velike stvari. Istim tempom išlo se i protiv Porto Rika. Amerikanke su zaustavile gracije sa 3-1 u trećem kolu, ali opet, ako su one najbolje na svetu, videlo se da može i protiv njih.

Usledio je trijumf protiv Kine 3-0 pa malo kalkulisanja protiv Holandije jer protivnik u četvrtfinalu nije bio određivan pozicijom u grupi nego žrebom. Mnogi su zamerali Terziću jer su ovde, kao i uvek, svi selektori.

Žreb je u četvrtfinalu doneo Rusiju, a partija koju su devojke pružile u tom meču ostaće upisana u analima ovog sporta. Posebno onaj prvi set treba da se pušta generacijama koje dolaze. Polufinale sa Amerikom je bilo za infarkt i opet, srce u junaka bije boj, srce u junaka ih je odvelo u finale, iako mogu one i oružijem bez problema.

Ponovo su Kineskinje čekale u finalu, ali ovaj put se nije moglo. Hvatale su sve u polju, a nemilosrdna Žu je “ubijala” paralelama iz kontre. Flot servis koji su slale kao da je bio začaran za naše primačice, možda neki drugi dan ne bi, ali srebro ide kući. Srebro i činjenica da imamo generaciju koja bi mogla još godinama da se bori za odličija na svim takmičenjima i da nas predstavlja u najboljem mogućem svetlu.

Pevala se ista pesma kao pred prethodna velika takmičenja kada su košarkaši krenuli put Rija, iako su u kvalifikacionom turniru deklasirali sve protivnike.

“Trebalo je da zove Bobija”. “Njegovoj sujeti nema granica”. “Imamo Tea i 11 turista”. Sigurno ste bezbroj puta čuli sve to. Čuo je i Sale Nacionale, i nije odgovarao nego radio. Verovatno je bio svestan da te poruke šalju većinom oni koji ga se ne sećaju kao igrača i do ovog turnira nisu bili svesni da kada se rodite kao pobednik – onda ste pobednik i ne možete da zaboravite da budete pobednik.

Za Bobija uvek ima mesta, naravno, ali čak i ako ode na naredna takmičenja, on će biti korišćen samo u određenim postavama jer se igra prebrzo za njega, pogotovo u odbrani sa iskakanjima i preuzimanjima. Ali, svakako je dobrodošao i biće dobar “kec iz rukava”. Čekamo i povratak Bjelice.

I bez njih, momci su počeli pobedom nad Venecuelom. Usledio je poraz od Australije kojoj je baš sve “ulazilo”. Onda se moralo igrati pametno. Kada već nije moglo da se bude drugi, trebalo je uraditi “Španiju” i ostati na četvrtom mestu, koje je značilo izbeganje SAD u polufinalu.

Poraz od Francuske nikog nije previše zaboleo, a prekretnica se dogodila protiv SAD u grupi. I pored poraza, bilo je jasno da se tim razigrao, da su “uhvatili ritam”. Bogdanović je imao šut za izjednačenje i nije pogodio. Govorili smo “ući će kada više bude trebalo”. I ušla je u četvrtfinalu.

Hrvatskoj je pao taj neprijatan zadatak da kao prva igra sa Srbijom. Znalo se da je to više od meča, a tako je bilo i na terenu, nervozno, daleko od tečnog i lepog. Njihov Bogdanović je sipao, ali u drugom poluvremenu, naš Bogdanović je uzvratio rafalnu paljbu a briljirao je i Stefan Marković uz nezaboravnu posterizaciju koju je Raduljica priredio Šariću.

Na kraju, moralo se u penal završnicu, jer ipak je to više od meča i protiv Hrvatske nikako ne može bez drame, ali ishod na kraju se zna. “Čiča Jokara” rešava sa četiri bacanja i polufinale sa Australijom nas je čekalo. Biće i za Hrvate šanse, jer imaju neverovatnu generaciju. Samo, ne ovaj put.

I dok smo se mi pribojavali “kengura”, doktor primarijus, master Aleksandar Đorđević ih je skautirao do tančina i gledali smo košarkašku rapsodiju, sličnu onoj protiv Rusije u četvrtfinalu odbojkašica. Nijednom Australijanci nisu poveli, nisu bili ni blizu. Mogli su samo da se ljute, jer ko gubi, ima pravo da se ljuti.

U finalu, Amerikanci su rešili da objasne svetu da ipak imaju još mnogo da uče. Bio je to jedini meč u kojem su “nagazili” gas i videlo se. Kevin Durent je prosto unakazio srpski tim, kao Kajri Irving u finalu SP. Poraz od 30 razlike je realnost, ali realnost je i da smo mi najbolji od ostatka sveta i da ćemo biti još bolji sa Bobijem i Bjelicom.

Ono što mene interesuje posle ovih neprospavanih noći i bujice emocija je: Kako će, za ime Boga, biti bolje i zanimljivije od ovog u Tokiju za četiri godine?