Život u ovom trenutku nije nimalo fer.

Život u ovom trenutku nije nimalo fer. Pisala sam ovakve tekstove za vozače koje sam gledala preko malih ekrana, koji su mi bili dragi, a prerano su nas napustili. Sada je u pitanju neko koga sam dobro poznavala, a ko nas je napustio danas.

Luis Salom više nije sa nama. Imao je samo 24 godine. Tužna sam i očajna jer to nije smelo da se desi. Od trenutka kada je tužna vest objavljena pitam se zašto i kako se to desilo. Nisam videla nesreću, verujem i da ne želim. Jer, želim da ga pamtim onakvog kakvog sam ga upoznala u poslednje tri godine.

Trenutno moje stanje svesti je tako da shvatam da mogu da kažem da mi je obogatio život. On je jedan od onih vozača koje jednostavno volite ili ne. Bio je jedan od onih koje bih primetila u Moto3 kategoriji i pratila ma kakve uspone i padove imali.

Navijala sam za njega, to ne krijem. Tako mu nikad nisam oprostila kako je vozio na poslednjoj trci sezone 2013. kada se borio za titulu u Moto3 kategoriji. Sada je verovatno pravo vreme da to učinim. Želim da razmišljam o tome kako je moj život lepši jer sam poznavala njega.

Za mesec dana bi nam bila treća godišnjica poznanstva. Upoznali smo se u Nemačkoj 2013. godine i ostvarili smo sjajnu vezu. Volim da kažem da smo postali drugari, pošto od prvog susreta to nisu bili pravi intervjui, već prijateljski razgovori.

Koliko juče, na licu mu se pojavio najlepši osmeh koji postoji kada sam mu mahnula u prolazu jureći na neki od intervjua. Razmišljala sam kako prvi put posle tri godine na svojoj prvoj trci na koju sam došla te sezone nisam zakazala intervju sa njim. Sigurna sam da bi bio za pamćenje, kao i svi oni prethodni.

Možda najzanimljiviji odgovor dao mi je na pitanje koja mu je omiljena staza – svaka. Kao razlog je naveo da želi da uživa u svakoj, na svakom treningu, na svakim kvalifikacijama, na svakoj trci. Ko god je imao priliku da ga upozna, reći će da je to zaista istina. Naravno, nekad je to uživanje dalo rezultata, nekad ne.

Ako bi trebalo da jednom rečju opišem Luisa Saloma, rekla bih da je bio veseo. Na stazi je išao do samih granica, sećam se trka pred koje nije mogao da hoda zbog povrede, ali to ga ne bi sprečilo da zabeleži pobedu. Bio je divan dečko, uvek nasmejan i pravi šaljivdžija. Žao mi je što tu njegovu drugu stranu mnogi koji vole motociklizam nisu upoznali.

Bio je zavisnik od brzine, zavoleo je motociklizam zahvaljujući svojoj porodici, koja poseduje radionicu. Sa pet godina je prvi put seo na motor i tako je započeta njegova priča, koja je mogla da postane i holivudska, ali je njen kraj, nažalost, došao prerano.

Zbog toga ne želim da kažem zbogom, već samo ćao jer ću definitivno do kraja života pamtiti njegov poslednji osmeh koji mi je uputio. On je to zaslužio jer je živeo život punim plućima i izgubio ga je radeći ono što najviše voli. Sada je na nebu sa Markom Simončelijem i ostalim anđelima, a ja mogu samo da mu kažem:

Ćao Luise, i hvala!