Sitno se
odbrojava do početka 150. duela Partizana i Crvene zvezde i to je prava prilika
da se masovno upotrebljavaju dobro poznate kovanice o svetkovini, prazniku
fudbala, meču za vreme koga sve u Srbiji staje, itd. Pravo pitanje je, da li
one i dalje imaju ikakav smisao i da li je „Derbi“ danas stvarno derbi, ili je
samo bleda senka onoga što je nekada predstavljao?

Pojam
derbija seže još u 18. vek, čime se nazivala prestižna trka konja u Engleskoj,
a kasnije se taj pojam počeo upotrebljavati za vrhunske sportske događaje,
najčešće kada se radi o meču dve ekipe, slične snage, tradicije i, podrazumeva
se, velikog rivaliteta. Sa te strane, meč Partizana i Zvezde može se nazivati
derbijem, jer je u pitanju veliki rivalitet, imaju gotovo istu tradiciju,
slične su snage, ali je diskutabilno pitanje da li se taj meč može nazvati
vrhunskim sportskim događajim.

Od samog
nastanka dva kluba ono što ih je unapred odredilo da budu najljući rivali je
njihova lokacija, tačnije blizina, pošto se nalaze na jedva 100 metara
razdaljine. Ali i Dorćol i Polet su još bliži, pa opet taj derbi ne može da se
meri sa ovim topčiderskim. Osnovni razlog je taj jer su Crvena zvezda i
Partizan u istoriji konstantno gradili identitet velikih klubova.

U staroj
Jugoslaviji bilo je mnogo velikih rivalstava, poput Dinama i Hajduka, Želje i
Sarajeva, ali se ipak okršaj crveno i crno-belih izdvojio. Ne treba biti
naučnik pa dokučiti zbog čega su se beogradski rivali toliko izdvajali. Sa
jedne strane, iza njih su brojni takmičarski uspesi, oličeni u trofejima, ali i
uspešnim evropskim kampanjama, a sa druge strane iza njih je bila brojna armija
navijača.

Tu se
dolazi do dileme, da li je u današnjem trenutku „Derbi“ zaista to što je nekada
bio? Trofeje i dalje osvajaju, doduše u skraćenoj državi i mnogo slabijoj ligi
nego što je bila ona za vreme SFRJ, ali evropskih uspeha de fakto nema. Neko će
reći da to i nije toliko važno da definiše derbi, već je važno da su oni i
dalje najveći rivali. Možda, ali svi veliki svetski derbiji, poput Reala i
Barselone, Liverpula i Mančester Junajteda, Intera i Milana, Galate i Fenera,
Spartaka i Dinama, Boke i Rivera, Seltika i Rendžersa, imaju za aktere ekipe
koje su, makar ambiciozne i željne da nešto urade u Evropi, a iz toga i
sporadično proistekne uspeh. Kod Zvezde i Partizana je primetno odsustvo i
ambicije da se ozbiljno igra Evropa, a kamoli da to bude, kao nekada, merilo
uspeha. Samo je važno osvojiti titulu ili dobiti „večitog rivala“ i opet jovo nanovo.

Zagovornici
toga da je „Derbi“ i dalje svetkovima kao najveći adut apostrofiraju brojnu
armiju navijača, ali da li Zvezda i Partizan zaista imaju tako brojnu armiju
navijača? Istina, kada je „Derbi“ na programu stadion je pun, ali šta je sa
ostalim utakmicama? Na koliko navijača mogu „večiti“ da računaju u svakom
trenutku? Poseta na utakmicama domaćeg šampionata je pokazala na, u vrh glave,
nekoliko hiljada najvatrenijih. U poređenju sa ekipama poput Lestera, Glazgov
Rendžersa, Stouka, Betisa, Zvezda i Partizan imaju mnogo manji kontinuitet
rasprodatog stadiona, što dovoljno govori da oni ni u Beogradu nisu baš toliko
omiljeni.

A da
„Derbi“ odavno nije spektakl, ne treba ni previše razglabati. Nizak kvalitet
fudbala, česti izgredi huligana na samom stadionu i oko njega, sve to začinjeno
raznim ljudima iz kriminalnog i opskurno političkog miljea unutar i oko samih
klubova, jasno ukazuje da „Derbi“ zaista nema preteranu estetsku vrednost.

Stoji da
je, i pored svega toga, duel Zvezde i Partizana najveća utakmica koju naš
fudbal ima, ali daleko od toga da je to onaj „Derbi“, derbi koji je izrodio
tolike majstore poput Šekularca, Džajića, Bobeka, Moce Vukotića, Pižona, Duleta
Savića, Milka Đurovskog, Dragana Mancea, Piksija, Savićevića, Mijatovića.
Topčiderski derbi od onog dorćolskog danas razdvaja samo uspomena na „neka
stara dobra vremena“, a od uspomena se ipak ne živi. Bar ne dugo.