Čoveku ne treba postavljati granice, nego ciljeve. Ništa nije nedostižno ako dovoljno verujemo u to.

I koliko god to zvučalo kao osrednja holivudska limunadica za subotu popodne, za priču o Planici je više nego primenljivo.

Ljudi su uvek bili fascinirani letenjem. Kako se odvojiti od zemlje duže, više? Kako prevariti tu neverovatnu silu zvanu „gravitacija“.

Norvežani su prvi počeli ozbiljno da skaču na skijama, koje su u to vreme slobodno mogle da se nazovu „daskama“. Video ih je Stanko Gorec, generalni sekretar za zimske sportove u bivšoj Jugoslaviji. Sa razmišljanjem naučnika, a vizijom umetnika, došao je na ideju da se na „našoj“ zemlji izgradi najveća skakaonica na svetu. Bio je potpuno opčinjen, rešen da to uradi po svaku cenu.

Na stolu je imao dva projekta, jedan inženjera Stanka Bloudeka sa kritičnom tačkom od 80 metara, a drugi, mamutski, sa do tada nezapamćenom (i nedozvoljenom) kritičnom tačkom od 90 metara dostavio je arhitekta Ivan Rožman. Za one koji možda ne znaju, kritična tačka je mesto gde skakaonica počinje da se “ravna” i odakle već nije prijatno prizemljenje pa nije baš preporučljivo ići mnogo preko nje. Prirodno, počela je izgradnja Rožmanovog projekta u savršenoj dolini blizu Triglava. Ali, u međuvremenu, Rožman i Gorec su se posvađali, pa je Bloudek „ni kriv ni dužan“ ušao u istoriju pošto je skakaonica dobila naziv „Bloudekova velikanka“.

Pre nego što nastavimo priču, Bloudekova velikanka nije letaonica na kojoj ćemo sa nestrpljenjem čekati svetski rekord od 20-22. marta. To je sada „normalna“ skakaonica na Planici sa kritičnom tačkom od 120 metara, koja je renovirana 2012. Istina, sve kasnije renovacije bile su pod budnim okom Bloudeka, ali originalno, nije trebalo da nosi njegovo ime. „Prava“ letaonica je u drugom delu doline obgrljene sa svih strana Julijanskim Alpima i otvorena je 1969.

No, da se vratimo Bloudekovoj velikanki. Prvi „letovi“ izvedeni su 1934. kada je na prvenstvu Jugoslavije trijumfovao Franc Palme sa vrtoglavim daljinama od 55 i 60 metara. Onda se pročula „lepotica ispod Ponca“ i počeli su da dolaze i Norvežani. Čuveni Birger Rud skočio je 92 metra. Njegov brat Zigmund doskočio je na svetskom rekordu od 94 metra u februaru 1935. Godinu dana kasnije (15. marta 1936), golobradi Austrijanac Sep Bradl postao je prvi čovek koji je preleteo 100 metara. Došao je bez dozvole i znanja saveza i roditelja. Jednostavno, morao je da proba Planicu. Njegov rezultat od 101.5 metara nije mogao da stane na semafor.

„Ovo treba zabraniti“, pisala je norveška štampa

„Pa oni skaču pravo u smrt sa tim daljinama“, bunile su se alpske države.

Ali, ko jednom dođe na Planicu, to je ljubav do kraja života. Niko nije mogao da zabrani tim zaljubljenicima u visine, tim pionirima i zaluđenicima, da dođu i probaju da lete više i dalje. A organizatori, predvođeni Bloudekom, su im pomagali. Stalno su smišljali kako da prošire skakaonicu, kako da ubrzaju zaletište i da im omoguće let do snova. Čak i kada bi svetski rekord odlazio na kratko, magija Planice nikada nije odlazila. Otići na velikanku nije samo poseta takmičenju u skijaškim letovima. To je sportsko hodočašće.

Zbog Planice, ova disciplina i postoji. Koliko je to hodočašće poznato i priznato u svetu, govori činjenica da je kraj sezone rezervisan za festival ispod Ponca. I niko se ne buni. I niko ne namerava to uskoro da promeni. Hrabrošću Slovenaca predvođenih Stankom Bloudekom i tih neustrašivih duša koje su pristajale da lete “pravo u smrt”, FIS je morao da podlegne pritisku i prizna ovu skakaonicu i ski letove kao disciplinu. Onda je napravljen projekat nove velikanke. 

Tragali su za boljim mestom, za tom savršenom strminom, za tih nekoliko stotina savršenih metara gde bi mogao da se napravi još jedan “Bloudekov luk”. Ali veći nego svi prethodni. Nezamislivo velik. Trebalo je izračunati sve obline, sve nagibe pažljivo, trebalo je biti ispred svog vremena. Ali, ljudima koji su radili i rade na Planici, to nikada nije bio problem. 1969. završena je konstrukcija neverovatne “velikanke bratov Gorišek”, koja se koristi i sada. Janez i Lado Gorišek su napravili arhitektonsko čudo i to u Libiji gde su bili zaposleni na naftnim bušotinama.

Prvi testovi održani su šestog marta 1969. Miro Oman je skočio 135 metara. Treba li napomenuti da je to bio svetski rekord? Išlo se dalje, metar po metar, sve dok legendarni Mati Nikenen nije skočio 191 metar 1985. godine. FIS se tada toliko uplašio da je, verovali ili ne, ukinuto bodovanje za letove preko 190 metara kako bi se izbegao lov na svetski rekord.

Ali, zanesenjake ne može da zaustavi birokratija, pa je Šveđanin Jan Boklov šokirao svet tako što je raširio skije i počeo da skače V stilom krajem osamdesetih. Iako on nije usavršio taj stil, drugi jesu. FIS je definitivno izgubio borbu. Nisu odustajali, ali neravnopravna je bitka protiv onih koji se ne boje ničega. Tako je 1994. još jedan finski „anfan teribl“ Toni Nijeminen, prirodno, na Planici, postao prvi koji je leteo preko 200 metara. Izgledalo je kao da ide  u večnost, u neku drugu dimenziju, kao da nikada neće doskočiti. U stvari, i jeste leteo u večnost. Ali, nije dobio nijedan bod jer je komično pravilo FIS još bilo na snazi.

U međuvremenu, renovirana je četiri puta i širena tri puta. Poslednji put je doterana 2014. Kažu da sada može da se leti do 270 metara. Trenutno, rekord skakaonice drži Bjern Ajnar Romoren  sa 239 metara. Iako tabla najdužeg leta u istoriji stoji u norveškom Vikersundu (251.5 metar Andreasa Fanemela), verovatno će se već krajem marta vratiti kući. Gde joj je i mesto.

Jer, čoveku ne treba postavljati granice, nego ciljeve. I uz svo poštovanje prema Vikersundu, Obersdorfu, Kulmu, Harahovu i ostalima, lepo je imati kopije, jer imitacija je najveći znak poštovanja, ali samo Planica je prava. I zato, kada pitate Snežanino ogledalce: koja je najveća i najlepša, postoji samo jedan odgovor…