Prethodnih godina, doping skandali su zauzimali prve stranice atletike. Malo je bilo pisanja o rezultatima, dostignućima.

Kraljica sportova spala je pomalo na margine. Isinbajeva se penzionisala, šuškalo se o ovom i onom pozitivnom testu, nijedan svetski rekord nije bio ugrožen, a jedini čovek koji je mogao da spase presto je neponovljivi, harizmatični jamajčanski sprinter Jusein Bolt.

Naravno, kada imate dobru stranu, morate da imate i njen odraz u ogledalu, njenu antitezu – sve ono što je loše. U kadar polako ulazi američki sprinter Džastin Getlin, koji je nakon doping suspenzija imao najbrža vremena na 100 i 200 metara. Bolt je bio rovit i ranjiv.

Najavljivan je taj duel kao atletski armagedon, konačna bitka dobrog i lošeg u ptičijem gnezdu. Bilo je to Luis protiv Džonsona iznova, mnooogo više od igre, bilo je to bolje nego što bilo koji režiser može da napravi, jer život nikada ne možete da režirate.

Kako su dani pred prvenstvo prolazili, taj duel se najavljivao sa sve većom pompom. Svi su imali svoje teorije i svog pobednika. A Bolt i Getlin nisu razočarali. Jusa je, uz uobičajeno poziranje i čuvanje snage i košenje kineskog novinara došao do oba sprinterska zlata, dok je Getlin bio dostojanstven drugi. To što je ovaj momak prolazio kroz devet dana u Pekingu prevazilazi sve granice normalnog i ljudskog, ali Getlin je sve viteški oćutao, pokupio svoja srebra i novčanu nagradu i očigledno je iz tih suspenzija izašao mnogo bolji i jači.

I dok se ceo svet naslađivao ultimativnom pobedom dobrog nad lošim, naravno, nije mogao samo jedan čovek da spase atletiku. Jeste Bolt na neki način počeo i završio jedan ciklus za sedam godina u Pekingu, na istom, već pomalo ishabanom tartanu, jeste uspeo da izvuče nove, dosad nedostignute nivoe krajnje singularne narative Duška Koraća, ali morao je tu da bude još neko. Idemo redom…

Holanđanka Dafne Šipers je izmamila uzdahe mnogih gledalaca i izgledom i fantastičnim trkama na 100 i 200 metara. Mo Farah je ispisao istoriju osvojivši drugi put za redom zlata i na 5 i na 10 hiljada metara. Kenijci su proširili svoju dominaciju i na bacanje koplja i na 400 metara prepone. Eritreja je dobila pobednika u maratonu i to najmlađeg u istoriji atletike.

A bilo je i suza, recimo, dominantni u dijamantskoj ligi Reno Lavleni (motka) i Eza Baršim (vis) nisu osvojili zlata. Francuz ni medalju. Bilo je i kolapsa. Nakon zlata na 400 metara, verovatno psihički i fizički iscrpljeni Fan Nikerk se jednostavno srušio. Ali, brzo se oporavio i pušten je iz bolnice nakon samo nekoliko sati.

Bilo je i vrhunskih rezultata. Ešton Iton je oborio svetski rekord u desetoboju, Kristijan Tejlor je napravio drugi najduži troskok svih vremena,  u ženskom skoku u dalj desilo se nešto nezamislivo: sve tri osvajačice medalja preskočile su sedam metara, što samo uvećava bronzu Ivane Španović. Sladile su se i ostale republike bivše Jugoslavije, Amel Tuka je osvojio bronzu za Bosnu na 800 metara, dok su Blanka Vlašić i Sandra Perković donele dva srebra Hrvatskoj.

Zato smo sedeli devet dana zalepljeni za fotelje dok su trajala finala. Kako bi se završilo nešto zanimljivo, počelo bi nešto još zanimljivije. A sedelo je i iščekivalo 90.000 ljudi u gnezdu. I oni su imali čemu da se raduju, Žangu je za malo izmaklo zlato u skoku u vis, dok je štafeta na 4×100 metara nakon diskvalifikacije SAD uzela neverovatno srebro.

Sve u svemu, bilo je ovo prvenstvo koje je neočekivano munjevito vratilo kraljicu na presto. A raduje to što u Riju sledeće godine može da bude samo još uzbudljivije, a na kanalima Sport Kluba, nastavićete da pratite takmičenja Dijamantske lige i ponosni smo što smo bar deo ove priče…