Italijanski sport je tokom osamdesetih i devedesetih prošao
kroz slavno doba, jer su u njega ulagana ogromna sredstva, koja su na Apenine
dovodila svetsku elitu ne samo u fudbalu, već i u košarci, odbojci, vaterpolu.

Novi vek je doneo otrežnjenje, ne samo zbog pomenutih
skandala. Košarka je to osetila brže i ekstremnije, fudbal se duže odupirao.

Suštinski problem kalča je u tome što ne može da zaradi za
sopstveno održavanje, što ga razlikuje u odnosu na fudbal u Engleskoj i
Nemačkoj. Premijerligaši imaju svoje prebogate vlasnike, ali njihove zarade su
tolike da bi i bez njih mogli da budu u plusu (a sa FFP će to i morati), dok
Bundesliga ne poznaje finansiranje sa strane, pa ipak odlično posluje.

U italijanskom fudbalu kroz istoriju su se razvila četiri
nivoa klubova:

1) elitna velika trojka, koja je osvojila ogromnu
većinu trofeja i za koju navija preko polovine italijanskih navijača. To su
ekipe koje se u većini sezon bore za titulu i smatraju neuspehom propuštanje
Evrope.

2) ambiciozni timovi, među kojima su neki stalno u
vrhu (Roma), drugi dolaze i odlaze (Napoli, Lacio, Fiorentina…) . Cilj im je
mesto u Evropi, a povremeno se bore za titulu. Ispadanje je za timove iz ove
grupe ravno katastrofi.

3) standardni učesnici (Atalanta, Udineze,
Torino…). Ekipe iz ove grupe retko stignu do Evrope, ponekad ispadaju, a
najčešće se u elitu vrate brzo

4) povremeni ligaši (Sasuolo, Ređina, Fođa, Avelino).
Timovi koji do Serie  stignu jednom ili
Neki među njima ostave dubok trag, kao Fođa, koja je sa Zemanom bila hit ranih
devedesetih, ali oni nikad ne dođu do stabilnosti.

Takav odnos održava status quo, sa velikim brojem ekipa čije
se ambicije završavaju na opstanku. Posao im je olakšan time što je, ironično,
broj ekipa koje ispadaju smanjen u odnosu na doba lige od 18 klubova (tada je
ispadalo 4/18 – 22.2 posto lige, a sada 3/20 – 15 posto).

Uz to su i loši rezultati na međunarodnoj sceni smanjili
broj klubova koji igraju evrokupove, pa se na sredini formirala velika grupa
timova koji ne idu ni gore ni dole, što neminovno smanjuje neizvesnost.

Publika je sve proređenija

Italijanski fudbal već dugo ne može da se pohvali velikom
posetom – dok se za stadione u Engleskoj, Nemačkoj, često i Španiji ne mogu
naći karte, teško da se možemo setiti prizora punog italijanskog stadiona osim
Juventus Arene (čiji kapacitet je prilično mali u odnosu na klubove slične
popularnosti u Evropi).

Tradicionalno dominantni milanski klubovi pali su na tek
nešto preko 50 popunjenosti Meace u prošloj sezoni, a u pet od prethodnih šest
šampionata na nivou cele lige opadala je poseta.

Međutim, problem sa posetom nije nov. U drugoj polovini
devedesetih vrhunac je dostignut 1998. sa preko 31.160 po meču, ali se već u
doba kalčopolija ozbiljno razmišljalo o zabrinjavajućoj tendenciji.  Iako su Italijani kasnije osvojili tri titule
prvaka Evrope (Milan 2003, 2007 i Inter 2010) i bili svetski prvaci, upravo je
posle Realove titule 1998. okončana percepcija dominacije Serie A u odnosu na
ostale lige, prisutna najmanje 10 godina pre toga.

Prošle sezone prosek je 23.310 gledalaca po meču. Primera
radi, Premijer liga ima 36.700, Primera skoro 27 hiljada, a Bundesliga dominira
sa 43.500.

Još važnije je što je Premijer liga najgledanija još od
istorijskih poseta 1950, Bundesliga ruši rekorde iz godine u godinu, a za
italijanski šampionat prošla sezona bila je najslabija još od 196. U ovom
prvenstvu prosek je u daljem padu i kreće se oko 22 hiljade.

Iako je na pomen italijanskog fudbala svakome prva
asovcijacija defanzivna i taktički odgovornoa igra, publika očigledno i tamo
voli ofanzivan fudbal – u Zemanovoj eri Roma je imala za 5000 veću posetu nego
pre i posle toga, a i Milan je u plusu za 15 posto sa Inzagijem u odnosu na
prošlu sezonu.

Međutim, publika voli i da kući ode zadovoljna – u periodu
1996-99 preko 61 posto mečeva završavano je pobedama domaćina, a u prvoj
polusezoni ovog šampionata tek oko 36 posto, što uz pad efikasnosti od 5 posto
u odnosu na prošlu sezonu i nije najbolja pozivnica na stadion.

Sami stadioni su veliki problem za italijanski fudbal.
Ogromna većina ne pripada klubovima, već najčešće gradovima (Juventus Arena i
novi Frijuli u Udinama su izuzeci), a kvalitetom su bliži objektima u ovim
krajevima, nego Engleskoj i posebno Nemačkoj. Italijani su imali velik nesreću
da su objekte gradili ili rekonstruisali za SP 1990, neposredno pre dramatične
promene standarda, pa su već posle desetak godina izgledali zastarelo.

Može li televizija da bude spas?

Još veći problem su TV prava. Iako je gledanost Serie A u
Italiji sasvim pristojna (oko 9 miliona ljudi nedeljno gleda prenose lige), a
zarada od televizije druga na svetu (850 miliona evra po sezoni), način na koji
se deli novac dodatno raslojava klubove.

Kompleksna računica garantuje svakom timu 2 posto prihoda,
dok se 60 posto deli uglavnom u odnosu na prosečnu posetu i uspehe od 1946. do
danas (sa akcentom na poslednjih 5 sezona), što potpuno favorizuje najveće.

Tokom prošle decenije velika trojka delila je 40 posto
prihoda, a polovina lige zarađivala je u zbiru ispod 20 posto. U prošlom
šampionatu Inter je bio ispod Fiorentine, ali je zaradio duplo više, a osmi
Milan je za skoro 30 pošto nadmašio vicešampiona Romu. Za to vreme je deseta
Verona po zaradi od televizije bila tek osamnaesta, jer deli tržište sa Kjevom.

Na svetskom tržištu italijanski fudbal je na najnižim
granama od kasnih sedamdesetih, kada je na UEFA listi njihova liga bila ispod
Prve savezne lige SFRJ. Dok Englezi godišnje dobiju skoro 800 miliona evra iz
inostranstva, prihod Serie A je 185 miliona.

Situaciju dodatno otežava loš odnos kompanija koje prenose
italijanski fudbal – Mardokovog Sky Italia i Berluskonijevog Mediaseta i
političke implikacije njihove borbe. Po novom ugovoru (6 godina počevši od
2015/16) Mediaset će prenositi mečeve 8 najvećih timova, dok će Sky imati pravo
da prenosi i svih 380 mečeva ako želi. Suma od 980 miliona po sezoni trebalo bi
da pomogne da se učesnici lige približe nuli, posle minusa od 160 miliona evra
pre dve godine.

Taj minus uticao je na to da italijanski klubovi ni izbliza
ne mogu da pariraju Englezima i Špancima po platama (najbolje plaćeni igrač u
Italiji Danijele De Rosi zarađuje tačno triput manje od Vejna Runija, najbolje
plaćenog u Premijer ligi).

Pomenuti novi ugovor mogao bi da bude najveća prepreka ideji
skraćivanja, jer je malo verovatno da bi smanjenje broja utakmica po sezoni sa
380 na 306 obradovalo televizije.

Ipak, ono nije samo Tavekijova želja. I čelnici lige i mnogi
ugledni treneri i funkcioneri podržali su predlog.

Pravi efekti novog TV ugovora biće jasni tek krajem sledeće
godine. Nova televizijska pravila stižu i u Primeru, čime ćemo se baviti u
sledećem nastavku.