Plamen Crvene Furije

Šta to imaju oni što nemaju drugi. Šta je to što im donosi rezultate i titule o kojima sanjaju gotovo sve svetske zemlje. Pod kraj 2012. počeo sam intenzivno da razmišljam o ovoj temi, još od trenutka kada je FIFA objavila imena najboljih 11 u prethodnoj godini.
Svih 11 fudbalera u idealnom timu sveta, prema izboru FIFE, nastupaju u španskoj Primeri. Evidentno je dakle, koja liga je trenutno najcenjenija u svetu. U tom timu su čak šestorica standardnih reprezentativaca Španije, koja je u prethodne četiri godine osvojila dve titule Evropskog i prvu titulu Svetskog šampiona 2010.
U prethodnih 10 godina četiri titule u Ligi šampiona osvojili su španski klubovi, Real Madrid jednu, Barselona čak tri i to u poslednjih šest sezona. U Ligi Evrope, nekadašnjem Kupu UEFA, tri španska kluba u poslednjih 10 sezona osvojila su ukupno pet titula! Valensija je bila najbolja 2004, Sevilja 2006. i 2007. dok je Atletiko Madrid pobeđivao 2010. i prošle sezone, kada su u finalu savladali Atletik Bilbao.
Činjenica je da je poslednje veliko reprezentativno takmičenje u fudbalu Španija je organizovala pre ravno 30 godina i to Svetsko prvenstvo 1982. I pored toga, oni imaju odličnu infrastrukturu. Besprekorne i lepe stadione, gotovo uvek ispunjene do poslednjeg mesta.
Imaju tradiciju i istoriju, ali rezultati su izostali još od 1964. godine kada su poslednji put igrali u finalu Evropskog prvenstva na svom terenu i osvojili titulu. Sve do 2008. Španija nije igrala ni u jednom finalu Evropskih niti Svetskih šampionata, ali to ne znači da ranije nisu imali dobar tim, već da su neverovatnu godinama stvarali !
Decenijama su selektirali igrače, organizovali kampove za treninge, gradili sistem, pravili trenere, jačali ligu ! Niko ne može da me ubedi da su se slučajno, u isto vreme, u jednoj reprezentaciji pojavili Inijesta, Ćavi, Fabregas, Kasiljas, Tores, Mata i ostali fudbalski znalci. Nije to posledica sreće, niti rođenja najtalentovanije generacije evropskog fudbala. To je posledica projekta koji su započeli pre više od 30 godina. Uz neizostavnu činjenicu da je El Klasiko decenijama možda i najprestižniji svetski derbi i neverovatan fudbalski spektakl, mislim da je prilično jasno ko vlada fudbalskom Evropom.

Druga stvar koja me je naterala da Špance stavim u prvi plan ove priče jeste Svetsko prvenstvo u rukometu, koje se održava upravo u Španiji. Prema svim prognozama, prvi favoriti za zlato su – Španci. Ne samo zbog toga što su domaćini i što imaju najkvalitetniju rukometnu ligu na svetu.
Atletiko Madrid i Barselona su dva, možda i najmoćnija kluba u Evropi, a u ASOBAL ligi igraju gotovo svi njihovi reprezentativci. Sistem!
Tokom 90-ih godina prošlog veka dovodili su strance iz zemalja Istočne Evrope i počeli sa pravljenjem baze koja im je i tada donosila rezultate, ali ne i trofeje.
Španci su tek 2005. osvojili prvu i jedinu titulu prvaka sveta, ali su, od tada, još više ulagali i podsticali razvoj rukometa. Francuska je u poslednjih deset godina, uz Hrvatsku dominirala ovim sportom, ali Španci su bili strpljivi. Iznedrili su Raula Entreriosa, Joana Kaneljasa, Montora i ostale asove čije vreme tek dolazi. Još jednom napominjem, imaju neverovatnu infrastrukturu. Španija, verovali ili ne, prvi put da organizuje Svetko rukometno prvenstvo. Evropski šampionat organizovali 1996. godine.
Međutim, odlični uslovi za treniranje, dobri centri i najsavremenije dvorane samo su posledica sistematskog ulaganja.

Košarka. Sport u kojem nisam neprevaziđeni stručnjak, ali ni laik da ne vidim koliko je i tu moćna i dominantna Španija. Kao i u fudbalu, na poslednja dva Evropska šampionata, prvaci su bili Španci. 2006. Postali su svetski šampioni u Japanu, a na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008 i Londonu 2012. poraženi su u finalu od SAD-a. Dvorane. Infrastruktura. Ulaganje. Posvećenost. To sam već objasnio i to je njihov glavni adut. Nekada su ih strani stručnjaci učili igri – danas oni uče druge.
Evropska prvenstva u košarci organizovali su 1997. i 2007, dok će naredne godine Španci biti domaćini Svetskog šampionata! To jeste važno za razvoj i popularizaciju, ali nisu braća Gasol, Riki Rubio ili Navaro preko noći postali vanserijski košarkaši… Pored svega, njihova košarkaška liga najkvalitetnija je u Evropi.
Raspadom Jugoslavije, Španci su u vaterpolu doživeli određeni rezultatski pad, jer sada Srbiji i Hrvatskoj, pariraju samo Mađarska, Italija i Crna Gora. I pored toga, organizovali su Evropsko prvenstvo 2008. u Malagi i igrali su u finalu Svetskog prvenstva 2009, gde su izgubili od Srbije. Jedino Olimpijsko zlato osvojili su 1996. na Igrama u Atlanti.

Neću mnogo pričati o infrastrukturi, pogotovo ne u zemlji okruženoj morem, ali podsećanja radi, 2003. u Barseloni je organizovan šampionat sveta. Na Olimpijskim Igrama u Londonu 2012. Špankinje su osvojile srebro.

Iako u odbojci nikada nisu bili velesila, Španija je 2007, predvođena legendarnim Rafaelom Paskvalom, bila Evropski prvak čak i u ovom sportu!

Biciklistička trka Vuelta di Espanja je uz Tur d Frans i Djiro d’ Italija, najprestižnije biciklističko nadmetanje na svetu. Prenosima ove trke, Španci predstavljaju svetu ne samo svoj sport, već i svoj turizam i prirodne lepote zemlje. S toga toliko potenciraju istoriju i tradiciju, ali i podstiču razvoj same Vuelte. Oduzimanjem svih sedam titula Lensu Armstrongu na Tur d Fransu, Španac Miguel Indurain je sa pet uzastopnih pobeda na Turu najuspešniji biciklista te trke svih vremena, a uz Edija Merksa jedan od najboljih biciklista ikada.
Španci su jedna od vodećih biciklističkih sportskin nacija, a možda i najbolji biciklista sveta u ovom trenutku je… upravo Španac – Alberto Kontador, koji je tokom 2012. odslužio jednogodišnju suspenziju zbog dopinga.
Kraljevi teniske šljake su – Španci. Tenis je njihov nacionalni sport. Rafael Nadal je dugogodišnji broj 1 svetskog tenisa. Osvojio je 11 Grand Slam titula i zlato na Olimpijskim Igrama u Pekingu 2008. Španci su pet puta osvajali Dejvis Kup – svih pet titula izborili su od 2000. godine. Prošle godine branili su titulu u tom takmičenju, ali su poraženi od Češke.

A ukoliko ste brzo pročitali ovaj tekst, niste to svakako uradili furiozno kao što to radi Fernando Alonso. Najbolji Španski vozač Formule 1 aktuelni je vicešampion sveta, a do samog kraja prošlogodišnjeg šampionata, vodio je veliku borbu sa Fetelom za titulu. Ipak, Alonso je u prethodnih 10 godina dva puta osvajao titule u Formuli 1, 2005. i 2006. godine. Uzgred, Španija je od 1991. domaćin jedne od trka u kalendaru formule 1, koja se vozi na stazi Katalunja nedaleko od Barselone.

Uspesi španskih sportista krenuli su uzlaznom putanjom i kulminirali posle Olimpijskih Igara u Barseloni 1992. Tada su upalili sportski plamen, koji danas sija jače nego ikad. Napravili su čvrstu osnovu ali mislim da prelepi sportski objekti nisu od presudnog značaja.
Bogatije zemlje od njih poput Nemačke, Velike Britanije, Italije ili Francuske takođe imaju apsolutno sve. Ako ne i više od njih. I bolje. I oni takođe ulažu i to mnogo. Nekada i previše. Ali nemaju to što imaju Španci. A želeli bi.
Smatram da ni talenat ne igra ključnu ulogu u ostvarenju ovakvih rezultata. Uz jasno definisan i isplaniran sistem razvoja, svrsishodna ulaganja i negovanje tradicije, ključan faktor je svakako ljubav. Španci ne vole – oni žive za sport. Za svaki sport. Za svaki uspeh. Za svaku medalju.
Odlučujuća je njihova strast. Navijači predvođeni legendarnim Manolom na tribinama. Treneri poput Gvardiole, koji umeju da prenesu znanje. Harizma Gasola i Navara. Odlučnost i napor Nadala. Želja Fernanda Alonsa. Ćavijeva pribranost i lucidnost Inijeste.

Recesija, visoka stopa nezaposlenosti, separatističke težnje Katalonaca i Baskijaca su samo neke od tema o kojima se intenzivno priča u medijima i koje potresaju njihovo društvo, tako da nije sve idelno ni u Španiji. Međutim, sve je to nekako u drugom planu ove priče.
Pored neverovatnih prirodnih lepota i visoko razvijenog turizma, pokušavam da se setim prve asocijacije na ovu zemlju. Shvatam da je to fudbal. Real Madrid, Barselona, Valensija, Kamp Nou, Santijago Bernabeu… Pa čak i Malaga, nejprijatnije iznenađenje ovogodišnje Lige šampiona.
Nakon toga zamišljam Balearska i Kanarska ostrva. Peskovite plaže. Termalne izvorei banjske turističke centre u Pirinejima. Dobra vina. Izvanredne šunke i sireve. Onda opet zamišljam plaže, sunce i šta drugo do meč svih mečeva, El Klasiko…. Priznaćete da sve to deluje prilično idilično tokom ovih sumornih balkaskih kišnih i snežnih dana. Zvuči egzotično zar ne ?

Mnogi tvrde da je presudan njihov mentalitet. Veliki broj sunčanih dana u godini. Ono što im je priroda podarila, umeli su da iskoriste i sve svoje brendove vežu za onaj najlepši – sport.Za sebe Španci vole da kažu da su temperamentni. Ja kažem pametni, jer kada je trebalo da uče od drugih, oni se nisu stideli. Sada dignute glave drugima drže pravi sportski čas, jer sport je definitivno najveći brend Španije u ovom trenutku.

Osim toga, zar nije svim svetskim nacijama lajtmotiv medalja na velikim takmičenjima, po mogućstvu zlatna. Međutim, to se ne postiže bez jakih liga, organizovanih saveza i prave selekcije talentovane dece. Španija svojim ligama, sistemom selekcije i rada sa mladima apsolutno može samo da se ponosi !

Epitet koji se za španske takmičare gotovo uvek vezuje jeste da su vatreni…
I to je apsolutno tačno, jer… Vatra Crvene furije danas najjače sija.