Kada se spomene ragbi, prva asocijacija je Engleska. Kako i ne bi bila, kada je u pitanju kolevka ovog sporta, ali poslednjih godina nije bila prva sila, čak ni na teritoriji britanskog ostrva.

Već su počele da se zaboravljaju 2003. kada je legendarni Džoni Vilkinson doneo jedinu titulu šampiona sveta u „njuhovom“ sportu, zatim 2007. kada su Vospsi osvojili titulu klupskog šampiona Evrope, pa čak i 2011. kada su Ruže slavile u Kupu šest nacija. A onda je usledila 2015. i konačno spuštanje na dno. 

Engleska je očekivala najvažnije takmičenje na svom tlu još od Evropskog prvenstva u fudbalu 1996. U njenom dvorištu okupile su se najbolje svetske reprezentacije, a javnost je očekivala samo jedno – trofej Veba Elisa! A onda je usledio šok, neverica, težak poraz. Igrači u belom nisu uspeli da izbore ni plasman u eliminacije, prvi put u istoriji i tako su postali prvi domaćin koji se nije plasirao u četvrtfinale Svetskog kupa.

Taj poraz je neviđeno boleo, na meti poslovično oštrih britanskih medija bili su svi, od igrača, preko selektora, pa do vrhuške federacije. Ali odlika velikih je da nađu način da se dignu u trenucima najtežih kriza, a uspon Engleske bio je neverovatno brz.

Sve je počelo samo mesec dana kasnije kada je krenula sezona u evro-kupovima. Francuske ekipe, koje imaju najveće budžete u Evropi, ušle su kao veliki favoriti. Tulon je osvajao tri uzastopne titule, a Klermon je u te tri sezone igrao dva puta finale. Rasing je doveo najboljeg igrača sveta Dena Kartera i sve je izgledalo kao nastavak dominacije na klupskom nivou, na kom Engleza dugo nije bilo u centru pažnje.

Međutim, prvo Harlekinsi, pa onda Lester, Sarasensi, Gloster, Nortempton, i ostali krenuli su toliko jako i toliko dobro, da se na kraju desilo da je čak osam engleskih ekipa došlo do četvrtfinala oba evropska kupa. Dakle polovina od ukupnog broja učesnika. Dominacija se nastavila i u eliminacijama, što je dovelo do toga da Englezi imaju finaliste i u Kupu šampiona i Čelendž kupu. 

U međuvremenu Engleska je osvojila Gren slem u Kupu šest nacija, prvi put posle 13 godina i to je najavljivalo veliku sezonu, ali je sve bilo daleko od potpunog uspeha. U finalu oba takmičenja bili su i Francuzi, a igralo se u Lionu, tako da je zadatak za Sarasense i Harlekinse bio ipak težak. Harlekinsi nisu mogli da pariraju Monpeljeu u finalu Čelendž kupa i već tada se nadvijala senka gubitništva nad Englezima, jer je malo ko davao šanse Sarasensima protiv Rasinga i strašnog Dena Kartera.

Ali engleski inat je bio jak, a kvalitet ekipe iz Londona za svaki respekt i sve to uz ozbiljnu rešenost donelo je titulu na Ostrvo, toliko željenu. Potvrđena je dominacija za 2016. i ekspresno su Englezi vratili oreol najbolje nacije Severne hemisfere. Mnogi se naravno pitaju, kako se sve promenilo za 180 stepenu u tako kratkom vremenskom periodu? Posebno jer Francuzi imaju daleko jače budžete.

Uspeh nije došao preko noći, iako tako deluje, već je plod dugogodišnjeg ozbiljnog rada. Još od 2011. Engleska je na svim nivoima promenila doktrinu igre. Do tada su igrali poput Francuza, jako, tvrdo, na momente sporo, tražeći samo šansu za šuteve, koje je nepogrešivo rešavao Džoni Vilkinson. 

A onda su se zahvalili legendarnom otvaraču, koji je uzgred doneo prvu titulu evropskog šampiona Tulonu i rešili da šansu ukažu mlađim igračima, kako bi maksimalno ubrzali igru. Taj stil nije prošao na Svetskom kupu, jer su Vels i Australija bili iskusniji i „premazaniji“, ali ovogodišnja dominacija pravi je dokaz da su Englezi na pravom putu i 2003. sada deluje mnogo bliže, nego što je to delovalo pre samo godinu dana.

Posle ovakve sezone teško je očekivati nešto više, ali znajući koliko Englezi žarko žele da potvrđuju dominaciju u onome što su dobri i da dižu lestvicu, nema sumnje da će dati sve od sebe da u komšijskom Edinburgu 2017. odu korak dalje i osvoje krune u oba evropska takmičenja.