Portugalci su novi šampioni Evrope. Na ovaj način
očuvana je tradicija, ustanovljena 1992. da na svakih 12 godina nova
reprezentacija dolazi na tron Starog kontinenta. Tada je to učinili Danska, 2004.
Grčka, a sada Portugalija. Doduše, teško mogu ova tri rezultata da se stavljaju
u isti kontekst, s obzirom da su Danska i Grčka kao nesumnjivi autsajderi
osvajali veliki trofej, dok je reprezentacija sa Iberijskog poluostrva jedan od
velikana evropskog fudbala, od koje se uvek očekuje veliki rezultat.

Mnogo je polemike da li su Portugalci zaslužili da
budu šampioni, a kao argument se navodi da su od sedam odigranih mečeva samo na
jednom slavili u predviđenih 90 minuta i to protiv Velsa u polufinalu. Takođe
se govori da su imali puno sreće zbog kostura, kao i da su igrali ružan i
negledljiv fudbal, ali sve su to subjektivne kategorije. Portugalija je uspela
u onome što su, manje, više pokušavale sve reprezentacije, da uz minimalno
rizika dođu do uspeha. Drugim rečima, prvo da ne izgube, a onda da nekako dođu
do pobede. Svi kandidati za visok plasman su tako igrali, zbog čega ovo i jeste
verovatno najnegledljiviji EURO ikada, ali su Portugalci jedini uspeli do kraja
da istraju i zbog toga zaslužuju titulu šampiona.

Kristijano Ronaldo je ovom titulom dobio ono što mu
je očajnički trebalo – veliki trofej sa reprezentacijom. Na ovaj način ušao je
u red malog broja igrača koji su objedinili klupske i reprezentativne titule
najboljeg u Evropi, a još manje ih je to uradilo u istoj godini, i samo zbog te
činjenice zaslužio je istaknuto mesto u istoriji ovog sporta, šta god iko
mislio o njemu. Kritičari će mu zameriti da je „nevidljiv“ na velikim
utakmicama, a posebno im je kao šlagvort poslužilo to što je već u 20. minutu
finala izašao sa terena zbog povrede. Naravno, zaboravljaju se lako golovi u
polufinalu protiv Velsa, protiv Mađarske u odlučujućem meču u grupi, u
Kopenhagenu u kvalifikacijama, u baražu za SP 2014. protiv Šveđana, polufinalu
EP 2004. protiv Holanđana, finalu Lige šampiona u dresu Mančester Junajteda
protiv Čelsija, u finalu istog takmičenja sa Realom 2014, a golovi u
ovogodišnjem pohodu teško mogu da se nabroje i to u svim eliminacionim fazama.
Ovde nije reč da se Ronaldo upoređuje sa Mesijem, niti da se apostrofira kao
jedini igrač Portugalije, već da je Ronaldo zbog svega prikazanog u prethodnih
13 godina zaslužio priznanje kao jedan od najvećih protagonista ove igre, koji
je bio prvi među jednakima u istorijskom uspehu svoje zemlje, jedne od najfudbalskijih
na svetu.

Još nepravednije je tretiranje selektora Fernanda
Santoša, koji je na sjajan način sklopio ekipu i pripremio je za sve situacije,
pa čak i da igraju 100 minuta bez ubedljivo najboljeg igrača, a pitanje je koja
bi to reprezentacija uspela. Ako mu uspeh sa Grčkom na Svetskom prvenstvu, kada
ju je prvi put odveo do nok aut faze nije doneo zasluženo poštovanje, onda bi
ovaj rezultat svakako trebalo.

Od Francuza se očekivalo samo jedno – titula i
upravo su zakazali kada je bilo najpotrebnije. Na poslednjem koraku, kada su
već eliminisali, po mišljenju mnogih (pa i samog autora) najozbiljnijeg
konkurenta Nemačku, domaćin jednostavno nije pokazao dovoljno rešenosti,
hrabrosti pa i kvaliteta u finalnoj utakmici. Nemci, aktuelni svetski šampioni,
nisu ispunili očekivanja. Posebno su razočarali kada je sama igra u pitanju.
Besomučno forsiranje tika-take, što je posledica trogodišnjeg angažmana
Gvardiole u Bajernu odakle dolazi većina reprezentativaca Elfa, potpuno je
ubilo standardni nemački stil po kome su bili decenijama poznati i koji im je
doneo sve moguće trofeje. Bez namere da se osporava Gvardiola kao nesumnjivo
jedan od najvećih trenera današnjice, taj njegov stil ne odgovara nemačkom
mentalitetu, niti mentalitetu sličnih zemalja poput Holandije ili Engleske (što
bi trebalo da mu bude jedan vid upozorenja pred epizodu u Mančester Sitiju) i
ako Nemci žele da budu kandidati za trofeje u skorijoj budućnosti, pod hitno
moraju da se vrate na fudbal koji danas uglavnom forsiraju Klop ili Tuhel.

Svakako su najprijatnija iznenađenja Vels i Island.
Ne treba preterivati i govoriti kako je to neverovatna senzacija, jer su to
timovi koji su se godinama razvijali i njihov uspeh nije slučajan. Velšani u
svom sastavu imaju jednu super zvezdu Gereta Bejla i nekoliko solidnih oko
njega, poput Ramzija i Alena, tako da je to sasvim solidan tim, koji je
verovatno igrao najlepši fudbal na šampionatu i apsolutno su zaslužili
polufinale. Islanđani su bili izuzetni u kvalifikacijama, pobedili dva puta
Holandiju i tada je već bilo jasno da mogu protiv svakoga. Realno su bolji tim
od raštimovane Engleske, koja ima samo „jača“ imena i zasluženo su igrali
četvrtfinale protiv Francuske, gde su impresionirali poštenim odnosom i sjajnom
igrom u trenutku kada su imali ogroman deficit.

Italijani su bil solidni, ali nedovoljno kvalitetni
da prođu Nemce. Iako su ispali na penale, kvalitet igrača se ogleda i u
izvođenju penala, a tu su Azuri bili zaista kriminalno slabi, tako da im je
četvrtfinale bilo objektivno domet. Ostali „velikani“ potpuno su razočarali. Bivši
dvostruki uzastopni šampion Španija delovala je bledo, kao i u Brazilu pre dve
godine i definitivno je jasno da neće biti lako nadoknaditi odlazak Ćavija i
silazak sa zenita nekih ranijih vedeta poput Inijeste, Fabregasa, Vilje ili
Toresa. Englezi su još jednom bili u raskoraku između enormnih želja i više
nego skromnih mogućnosti. Doduše, ovaj put su imali kakav takav materijal, ali
Hodžson, pre svega zbog toga što je robovao nekim „proverenim“ imenima, nije
imao dovoljno hrabrosti da pruži punu podršku najtalentovanijima, zbog čega je
Gordi Albion delovao poprilično raštimovano, što je na kraju iskoristila
ozbiljno pripremljena reprezentacija Islanda.

Među velikim razočarenjima treba istaći Belgiju i
Austriju. Prvi su došli sa sastavom punim „mega zvezdama“. Azar, Lukaku, De
Brajne, Vitsel, Naingolan, Aldervejrel su imena koja garantuju da ekipa mora da
se bori za titulu. Ali za trijumf je potrebno da ekipa deluje kao tim, a
Belgijanci to definitivno nisu bili. Sa druge strane, Austrijanci su imali
fenomenalne kvalifikacije, ali u Francuskoj nisu bili ni senka te ekipe i samo
nam ostaje nada da će tako nastaviti i u kvalifikacijama za SP u Rusiji, gde su
u grupi sa Srbijom.

Jedini predstavnik Eks Ju regiona Hrvatska, pokazala
je dva lica. Prvo u grupnoj fazi, posle koje su mnogi smatrali (među njima i
autor) da igraju najbolji fudbal, a drugo protiv Portugalije u osmini finala,
gde je stupio na scenu balkanski mentalitet, da se protiv velikog imena, kada
je biti ili ne biti, igra čekalica. Hrvati su morali baš tada, baš protiv njih,
da igraju kako su do tada, da budu hrabri kao što su bili protiv Španije u
grupi, da napadnu Portugalce i tada bi ih verovatno eliminisali, a onda ni
finale, pa ni titula ne bi bili daleko. Ovako ostaje žal za još jednom
propuštenom prilikom.