Reprezentacija
Srbije propustiće treće veliko takmičenje i peti put zaredom šampionat Evrope.
Da orlova neće biti u Francuskoj postalo je jasno još sredinom kvalifikacionog
ciklusa. Selekcija sa takvim potencijalom kakav ima Srbija, uz novi sistem
takmičenja, morala je u konkurenciji Portugala, Danske,Albanije
i Jermenije da obezbedi  plasman na završni
turnir. Ali, umesto toga, za navijače Srbije usledilo je još jedno razočaranje.

Ko želi, lako će opravdati rezultatski neuspeh orlova. Remi na startu protiv slabašne
Jermenije. Prekid utakmice sa Albanijom i nepravedna kazna koja je usledila.
Promena selektora posle samo tri utakmice.

Poraz na domaćem terenu od
Danske.  Sve to, samo je doprinelo da
Srbija u grupi I završi na pretposlednjem mestu, a pravi razlozi posrtanja
nacionalnog tima su ipak neki drugi.

Počevši
od atmosfere oko reprezentacije i unutar tima, odnosu igrača prema igri, pa do
stanja u Fudbalskom savezu Srbije gde ne postoji ni sistem ni plan.

Došli
smo u situaciju da se pobeda protiv Albanije slavi poput Kosovskog boja i opet
nepotrebno stvara euforija, iako je evidentno da su igrači Srbije kvalitetom
daleko ispred kolega iz Albanske reprezentacije.

Politika je odavno u sportu,
ali je u ovoj situciji bila prisutna preko svake mere. Toliko opijeni nacionalnim
nabojom, čelnici saveza i države izneli su ideju o nacionalnom stadionu, koja
uvek trenutku deluje kao utopija.

Oni
koji se bave i rade u srpskom fudbalu, a odavno je trebalo da se povuku,  opet će  žaliti za propuštenom prilikom i govoriti da
naredno takmičenje ne smemo da propustimo. I tako do sledećeg
kvalifikacionog ciklusa.