“Brate
moj, naravno da je bilo pritiska. Stalno se priča kako CSKA vodi pa na kraju izgubi.
Ovoga puta smo pobedili”, rekao mi je Dimitris Itudis, trener Cska, 20 minuta
po završetku finala Evrolige protiv Fenerbahčea.

Dimitris Itudis ne zna kako se ja zovem. Možda je video na
akreditaciji tokom nekoliko intevrjua koje smo imali na završnom turniru u
Berlinu. On je znao da konstatuje da razmišlja na srpskom, posebno kad je
košarka u pitanju. Emocije koje su ga obuzele posle velikog trijmufa ruske
košarkaške armije u blizini ostataka Berlinskog zida proizvele su sa njegovih
usana jednu od srpskih reči koja se najčešće izgovara . Pritisak pod kojim su
igrači CSKA bili srazmeran je radosti koju su rasuli po Mercedes Benc areni
pošto je Bogdanovićev šut ostao na ivici obruča. Više ni naučna fantastika ni
prokletstvo CSKA na F4 nisu mogli da spreče Moskovljane da osvoje sedmu titulu
šampiona Evrope. Itudis je pobedio učitelja Obradovića, a Miloš Teodosić je iz
sedmog pokušaja konačno osvojio završni turnir. Euforično je šetao po parketu i
ka tribinama, pogledom tražio drage ljude da sa njima podeli jedan od najlepših
trenutaka u karijeri. Trenutak koji ga je rasteretio za sva vremena, kao što je
sam rekao: Eto, i Teo uze Evroligu! I pošto mu se osećaj svideo, najavio je još
trofeja. Sad će mu svakako biti lakše i da skače i da šutira i da asistira, bez
tereta na leđima. I treba ga očekivati još boljeg u reprezentativnom dresu. U
kontaktu koji smo kolega Srđan i ja imali sa njim po završetku meča, zaključili
smo da je doživeo verovatno najveće olakšanje u košarkaškom životu. Teško je postati
apsolutno omiljeni srpski sportista kod Srba, to čak u potpunosti nije uspeo ni
Novak Đoković. Ipak, oni koji osporavaju popularnog Tea, ostali su bez bitnog
argumenta, izostanka pehara Evrolige.

U jednom trenutku je delovalo da će sve biti lako za CSKA,
ali to nije potrajalo dugo. Raspoloženje prvog čoveka kluba Andreja Vatutina
menjalo se poput berlinskog vremena, a jedina konstanta bili su njegovo bledo
lice i odsutan pogled, kao da gleda nešto što se već ranije dešavalo. Nešto što
je nagoveštavalo najsrećniji, a završavalo se najtužnijim ishodom. Ovoga puta
bilo je drugačije i eksplozija konfeta koje su letele po glavama Teodosića i
drugova bila je smešna u odnosu na emotivnu detonaciju Andreja Vatutina. Turci
su teško podnosili poraz. U polufinalu jesu napravili izuzetnu atmosferu, ali
ona je zavisila od rezultata, umesto da bude obrnuto. Zato su za finale dobili i
pojačanje iz Istanbula, bili su mnogo organizovaniji i na početku drugog
poluvremena dali su veliku podršku igračima, koji su poverovali da mogu da
nadoknade surov minus. Nada je tinjala među ljudima u žuto-crnom. Trenutak kad
je ruski tajkun odgurnuo Kalinića, valjda u nameri da zaštiti svoju lepšu i
manje odevenu polovinu, proglasio je ratno stanje u Mercedes Benc areni.
Navijači iza nas su bili spremni da ulete na teren, pa je kolega Miha iz
Slovenije imao i malo neprijatnosti sa njima. Sve se to nekako smirilo, ali se
na parketu osećao miris baruta. Vanredna situacija je odgovarala Feneru. Bilo
im je potrebno nešto specijalno da bi se vratili u meč.

U povratničkom naletu,
Bogdan Bogdanović pogađa uz zvuk sirene, sudija Lamonika kreće da proveri da li
je šutnuo na vreme. Pulsira u glavama turskih navijača dok iščekuju odluku.
Jedan od onih sa baš skupom kartom se okreće ka komentatorskim pozicijama. Hoće
ekskluzivnu informaciju sa naših usporenih snimaka. Uhvatio je moj pogled i
čeka. Čekam i ja da kolega Srđan i ja vidimo ono što gleda Lamonika, ali to nikako
da se pojavi na monitoru. Ali, ubeđeni smo da je šut dobar. I klimam glavom.
Turčin je u svojoj glavi već upisao dva poena za Fener. Ne zna da raspolažem
istim informacijama kao i on. Lamonika prilazi centru terena i podiže dva
prsta. Koš važi. Turčin pesnicom udara u grudi i pokazuje ka meni. U tom
trenutku sam njegov najbolji prijatelj. Možda čak i brat, kako reče Itudis.
Nikad neće saznati da sam malo i blefirao. Bogdanovićev šut je za jednu
desetinku bio ispravan.

Fener je uspeo da se vrati, čak i da preokrene, ali su
preiskusni Hrijapa i kasnije De Kolo I Teodosić konačno prigrabili ono što im
pripada. Slavlje je bilo srazmerno iščekivanju. Čim se završilo veliko finale,
organizatori su se razleteli po dvorani, da sve što pre raspreme. Sat vremena
posle utakmica, već je I internet bio problematičn, ali uspeli smo da pošaljemo
sve izjave. Mercedes Benc arena je bila košarkaška diskoteka nekoliko dana, ali
svetla su se upalila, bilo je vreme za fajront.

Berlinska galerija uspomena

Košarka nas je dovela u Berlin, ali je ovaj grad toliko
veliki i harizmatičan da granice terena nikako ne mogu da budu i granice
utisaka. Lokacija Mercedes Benc arene, u blizini Ist Sajd galerije uticala je
da prilično dobro upoznamo deo grada poznat po lakoći življenja meštana. Ona je
zarazna i ko god kroči ovde ne može da ostane imun na nju. U večernjim časovima
prosek piva po ruci stanovnika je blizu jednog, pošto ima onih koji ga
naizmenično konzumiraju iz obe ruke. Tako nadoknađuju neobjašnjivi nedostatak u
šakama manjine. Ni preko dana prosek nije mnogo manji. Kako nam je kasnije
pričao naš prijatelj Kamil iz Katovica posle nekoliko Berlinera, u noćnom
životu ništa ne morate da tražite, ionako će vam sve biti ponuđeno. I kako
kaže, retko ko bilo šta odbije. Mi nismo mogli da idemo baš toliko daleko, ipak
smo imali mnogo posla, ali i ono što se vidi na samoj ulici ili po pabovima je
dovoljno živopisno. Na železničkoj stanici se smenjuju “performeri”. Jedan guta
vatru, drugi repuje, treći proizvodi elektornsku muziku po kojoj je, između
ostalog, ovaj kraj i poznat. Žurka koju smo posetili, donekle i po službenoj
dužnosti, bila je ona koju je organizovala Evroliga i njen partner IMG. U klubu
na obali reke videla su se mnoga poznata košarkaška lica, uključujući i prvog
čoveka Evrolige, Đordija Bertomeua. Nije baš đuskao uz zvuke hip hopa, ali je
bio veoma veseo. Na momente smo se Srđan i ja šalili da postoji nekoliko
Bertomeua, jer je čovek bukvalno stizao svuda. Ne znam da li ima nekog klona,
ali je na Fajnal foru zaista bio sveprisutan i podsetio da je nosilac projekta
koji traje već 15 godina. Sudeći po organizaciji u Berlinu, trajeće još dugo. U
klubu je bio i Kenet Farid, zvezda Denver Nagetsa. Voli čovek da dođe na Fajnal
for, a rekao bih da mu je  ambijent
Berlina prijao. Sve vreme boravka je bio krajnje opušten i pojeo je veliki broj
čokoladica.

Imali smo tu sreću da budemo u Berlinu u vreme praznika. Ne
samo što je  ponedeljak bio neradan dan,
već je baš ovog vikenda održan i Karneval kultura. U kvartu Krojcberg
tradicionalno se okupi i do million ljudi željnih dobre zabave, naobaveznog
druženja, jela, pića i još ponečega u velikim količinama. Osnovna ideja
manifestacije je predstavljanje različitih kultura, pa tako možete da uživate
uz karipski zvuk i da pritom jedete, na primer, piletinu na senegalski  način. Gužva je ogromna, ali niko nigde ne
žuri, štaviše. U stvari, mi smo žurili na utakmicu za treće mesto, u suprotnom
bismo ostali mnogo duže. Ko zna kad bi se to završilo. Doduše, lokalac koga smo
upoznali je bio nezadovoljan jer je policija prekinula nekoliko žurki u
blizini, za koje kaže da su i najbolji deo cele priče. Uprkos tome, u daljini
se čuo veoma kvaitetan elektornski i “crni” zvuk.

Ponedeljak je bio onaj dan koji se provede u čekanju aviona,
obilasku znamenitosti I traženju “Sabveja” da se pojede omiljeni sendvič koga
nema u Beogradu. I taman kad smo pomislili da je to sve od Berlina, on je rešio
da se na pravi način oprosti od nas. Seli smo kod komšije Turčina na pivo
(kolega Dule neko bavarsko, ja lokalno), da ubijemo i poslednji sat do
aerodroma. Vrlo brzo nam se pridružio čovek koji je tražio predah od naporne
šetnje. Bio je to Kamil iz Katovica. Poljak koji uglavnom radi u Berlinu
ispričao se sa nama kao da smo rod rođeni. Nešto je i naučio kad smo mu pustili
himnu Hej Sloveni, koja ima identičnu melodiju kao poljska himna. Reče da će
možda doći u Crnu Goru na more. Za to vreme oko našeg stola se stidljivo kretao
jedan tamnoputi mladić. Kad je smogao snage da nas pita da nam se pridruži,
saznali smo da je to Romeo iz Jaundea, 28-godišnji Kameunac koji studira u
Berlinu. Poljak mu je odmah rekao da je sa tim godinama do sad mogao i da
završi fakultet, a onda su nazdravili. Komunikacija u tom delu Berlina je
direktna I neposredna. Kaže Romeo da je igrao fudbal, ali da je sad mator za
to. Odmah sam pomislio da u njegovim godinama sunarodnici igraju i za kadetsku
reprezentaciju svoje zemlje, ali nisam hteo baš da pomeram granice neposrednosti.
Voli Nemanju Vidića. Srećom, nije pomenuo 2009. i finale Lige šampiona, kad je
Eto učinio nebitnim štopera Mančester Junajteda. Zatim je stigao njegov stariji
prijatelj Bobga, koji je insistirao da ga zovemo Bobi. Bavi se humanitarnim
radom i prikuplja novac za decu Kameruna. Gadafi mu je idol. Voleo bi da svaka
afrička zemlja ima jednog takvog vođu. Pričao je o životu u Jaundeu, kako je
igrao košarku u rodnoj zemlji, a kad sam pomnuo Mba A Mutea iz Klipersa, postao
sam i njegov prijatelj. Dao nam je po votku u pakovanju koje podseća na ona sa
šamponom za jednokratnu upotrebu. Stavio sam je u džep jakne više kao suvenir i
zaboravio na nju. Uneo sam je sa sobom u avion. Kad sam se u Beogradu uhvatio
za džep, službenik na berlinskom aerodromu je sigurno štucao. Bio je zreo za
otkaz, a da to nije ni znao. U svakom slučaju, već na aerodromu mi je stigla
poruka od Kamila da mu se obavezno javim kad ponovo dođem u Berlin da popijemo
pivo, a Bobi je ponudio čak i smeštaj.

U avionu kojim smo se vraćali u Beograd bili su i juniori
Zvezde. Izgubili su u finalu od Barselone zahvaljujući izuzetnom šutu
Katalonaca, ali i činjenici da je za Barsu igrao Dianje, koji je bliži tome da
bude vršnjak mog novog prijatelja iz Kameruna nego Boriše Simanića. Ali, nema
veze, momci su stekli veliko iskustvo i odigrali dobar turnir, pobedili i moćni
Real.

U zvaničnoj statistici Evrolige stoji da Teodoras Papalukas
ima 977 asistencija u elitnom takmičenju. Od subote, ja tvrdim da ima 978.
Odigrali smo presing po celom terenu, lopta je došla do mene, ja sam je dodao
Teu, a on mi je vratio za rutinsko polaganje. U pitanju je bila utakmica
medija, egzibicija u Mercedes Benc areni, dan uoči finala. Pored brojnih
grčkih, ruskih I španskih novinara bili su tu i pomenuti Papalukas, Kostas
Carcaris, Dimos Dikudis i proslavljena španska igračica, a sada koleginica
Amaja Valdemoro. Trenirao nas je Luka Banki, bivši trener Sijene, a na
poraženoj strani bio je, naravno, Serđo Skariolo. Suština ove priče je – ej,
asistirao mi je Papalukas!

Tog trenutka Fajnal for je za mene mogao i da se završi, ali
dobro je što nije.