Niko Kranjčar gostovao je u Podcast Inkubatoru i govorio o svojoj karijeri, ali i ocu.

Rekao je kada je prvi put shvatio da je Cico faca?

“Kada se vratio u Zagreb iz Beča sam shvatio da je moj tata faca, bilo je to 1993. godine. Kada je počeo rat on se vratio u Hrvatsku, bio je takav. U Rapidu je kao igrač bio faca, ali imao sam 5,6 godina i nisam to baš razumio. Ne mogu reći da se sjećam kakav je bio igrač. I u Zagrebu shvatiš da ga ljudi zaustavljaju, da žele popričati s njim. Tu su bili i Štef i Mlinka i Pop i onda slušaš njihove priče i kroz odrastanje slušaš o povijesti Dinama, njihovim vrlinama i manama, pa i životnim vrijednostima koje su bile bitne”, rekao je Kranjčar u Podcast Inkubatoru.

Je li mu Cico davao savjete?

“Nikada mi niti jedan nogometni savjet nije dao u životu. Možda bih igrao bolji nogomet da mi ih je davao, ha-ha. S njim sam u Beču stalno išao na treninge, napucavao sam tamo loptu i tak sam počeo s nogometom. Ako mi je i dao kakav savjet dok je bio izbornik, možda sam to zaboravio. Komentirali smo nogomet općenito, ali o meni kao trebao si ovo ili ono, to ne. On se držao sa strane, da nije njegov posao da moju karijeru usmjerava. Držao je do toga da treneri moraju usmjeravati.”

Detaljno je progovorio i o odlasku iz Dinama.

“U Dinamu smo bili katastrofa baš tada kad je tata postao izbornik. Zdravko je bio nezadovoljan s rezultatima i ja ću prvi reći da nisam bio dobar. Netko će reći da sam bio nespreman, debel, a o tome jesam odbio koju vježbu na treningu, to neće reći. Nego je zaključak bio da sam nespreman i to preuzimam na sebe. Nenad Gračan usred sezone nakon neke utakmice u kojoj me nije ni stavio, izjavi u novinama ‘I moja kćer bi htjela igrati u Dinamu, ali ne može’, aludirajući na odnos mene i tate. Sve ok, sve to prešutim dok me gaze u novinama”, govori Niko, pa nastavlja:

“Dolazi direktiva da svi moramo smanjiti plaće. Zdravka nije bilo na sastanku, bio je Ilija Lončarević, vodili su se razgovori i prije nego ja dolazim pregovarati. Prije nego uđem, dečki – koje neću spominjati, koji su zajedno sa mnom imali najviše ugovore, mi šapću da ne moramo ništa spustiti, nego da samo moramo reći da smo spustili. I uđem kod Ilije, kojeg je Zdravko doveo da pokuša spasiti što se spasiti da – rekao sam mu ‘nema problema, ja ću prvi spustiti plaću, ali nećemo samo mi igrači spuštati, nego ćemo svi smanjiti plaće’. Jer kriv je i onaj koji je doveo četiri trenera, onaj koji je doveo igrače, svi smo krivi. Ali ja već tada osjećam da sam im trn u oku, bio sam tada nadobudni tinejdžer koji je mislio da je pametniji od svih i to dajem ljudima za pravo. Ilija mi kaže ‘u redu, vidimo se za par dana, sve će biti u redu’. Otvorim vrata, trči Ilija iza mene i govori mi ‘molim te samo reci novinarima da smo se sve dogovorili’. I to nisam mogao progutati, znao sam da će se nekima smanjiti plaće, a nekima ne, a ja sam u ime svih njih bio gore i moje je razmišljanje bilo da neću dozvolit da se ovima s manjom plaćom smanjuje išta. Izašao sam pred novinare, i rekao da se nisam ništa dogovorio i to ih je prebacilo. Za par dana me zove menadžer Dino Pokrovac da sam na transfer listi, da treniram individualno i da si nađem klub.”

Kako je došao u Hajduk?

“U tom trenutku nema interesa za mene, jedino moskovski CSKA. Meni je prva misao, ‘Ma idem u Hajduk, Robi mi je idol, on je išao u Zvezdu’. Ali nije to tak’ lako. I spomenem Dini tu ideju, a on je hajdukovac. Odmah mi je rekao da nema šanse. Nadao sam se još tada da ću nešto vani naći, možda i preko Davora Šukera koji si je bio dobar s Pokrovcem i želio sam se dokazati vani. Jer vjerujem u sebe i svoju kvalitetu. Ali u meni i dalje tinja inat. Sada Štimac koristi priliku, dolazi kod nas doma i veli mi da je dogovoreno. U tom trenutku sam rekao da ne mogu to napraviti, plakao sam svaki dan. Zvoni mi idući dan ujutro mobitel ne znam koliko puta: ‘Zdravko ide na skijanje, ako ne potpišeš danas do 11, ne ideš u Hajduk’. Tu sam odlučio da idem i ponosan sam na tu odluku.”

Govorio je i o sastanku s Boysima te rekao kako je zahvalan navijačima Hajduka.

Razgovaram s njima, Hajduk mi je u podsvijesti, ali u tom trenu nisam mislio da ću otići. Oni su mene pitali da li oni mogu biti tampon zona između mene i Dinama, a ja im velim da ne mogu, da sam gotov s Dinamom i da nemamo o čemu više razgovarati. Rekao sam im da mi je žalosno u kaj se klub pretvorio i rekao sam kaj mislim o situaciji u klubu. Imao sam milijun poziva i sa starijim Boysima koji prvo krenu u jednom tonu, a onda im ja objasnim pa plačemo svi… Nisam nakon toga po nikome pljuvao – po Dinamu nikada neću, moj identitet i moju ljubav prema Dinamu nisam nikada zanijekao i uvijek ga s ponosom nosim. Ali sam i zahvalan Hajduku i navijačima Hajduka koji su me prihvatili kada mi je bilo teško.”