Španski fudbal na terenu izgleda prilično dobro, uprkos
debaklu reprezentacije na SP u Brazilu. O tome svedoče tri uzastopne titule na
šampionatima Evrope i sveta, tri pehara u Ligi šampiona od 2009, 6 pehara u
Ligi Evrope u poslednjih 11 godina, 9 polufinalista LŠ u prethodnih 5 sezona.

Ti uspesi su dobrim delom bazirani na realnim izvorima.
Posle pola veka neuspeha Španci su shvatili dve ključne stvari: za uspon je
potrebno staviti akcenat na trenere i najmlađe kategorije igrača. Španska škola
danas proizvodi stotine vrhunskih fudbalera svake godine.

Priličnim delom, međutim, oni su bazirani na nerealnim
izvorima. Dva najveća španska fudbalska kluba su tradicionalno najveći svetski
potrošači, veći čak i od onih čiji su vlasnici milijarderi. Pokušaj da se
nadmeću sa njima mnogi klubovi su skupo platili – trofeji Valensije, Deportiva
i Atletika plaćeni su dugovima koji iznose stotine miliona evra – a onda se to
kao talas prenosi niz lestvicu do trenutka kada su 2012. 22 od 42 kluba u prva
dva ranga nesolventna.

Valensija – šira slika

Godinama je simbol finansijske agonije fudbala u Španiji
bila Valensija. Klub koji je od 2000. do 2005. bio dvaput prvak Španije, dvaput
finalista LŠ i osvajač Kupa UEFA potrošio je nestvarne sume novca da bi to
ostvario i do 2014. stigao do duga prema banci od 320 miliona evra (u tu sumu
nisu uključeni dugovi prema državi, koji čine preko 40 posto ukupnih dugova u
španskom fudbalu).

Da bi preživela godinu i platila igrače, Valensija je tokom
prethodnih godina prodavala svoje zvezde u punoj snazi. Sa Mestalje otišli su
David Vilja, Roberto Soldado, Huan Mata, David Silva, Raul Albiol, Žeremi
Matje, ukupo za 166 miliona evra (Iska nisu zadržali ni do dvadesetog
rođendana, pa su ga prodali Malagi za 6 miliona).

Krivulja duga je tražila još – od 2008. do 2013.
zahvaljujući tim velikim transferima dug je smanjen za 66 miliona evra, ali je
zatim samo od leta 2013. do leta 2014. skočio za 46 miliona evra. Suština
problema bila je u tome što klub u XXI veku ni u jednoj sezoni nije poslovao
pozitivno, ako se ne računaju transferi (a tako se ne računa nigde osim na
Balkanu).

Onda se pojavio spasilac u vidu singapurskog milijardera
Pitera Lima, čija ljubav prema fudbalu je bila dovoljan podsticaj da skoro
četvrtinu svog bogatstva uloži da se pomenuti dug bankama otplati, a onda je
odmah počeo i da ulaže u nove igrače, sa jasnim ciljem da uvede „Slepe miševe“
u Ligu šampiona, gde ih (budimo iskreni) svi željno iščekujemo.

Priču o fudbalskom klubu Valensija treba staviti u kontekst.
Prelepi grad na obali Mediterana simbol je svih finansijskih nevolja Španije.
Ambiciozne lokalne vlasti, željne da naprave bum kakav je dvadesetak godina
ranije napravila Barselona i predstave svoj grad kao novu mediteransku
metropolu, uložile su milijarde evra iz javnih fondova u projekte koji ni
izbliza nisu ispunili očekivanja, od preskupe i poluprazne marine, preko
megalomanskih muzejskih i izložbenih zdanja, do hiljada neprodatih stanova u
gradu koji prednjači po nezaposlenosti i kreditnoj nesolventnosti stanovništva.
Zato je ta pokrajina prva tražila bankrot od centralnih evropskih vlasti.

Objekat koji privlači najviše pažnje u toj seriji neuspeha
je aerodrom Kasteljon, smešten pored istoimenog grada severno od Valensije.
Ulaganja od 150 miliona evra (300 hiljada je uloženu u ovu, khm, skulpturu, šta
god da ona predstavlja) trebalo je da mu donesu status ozbiljnog transportnog
centra za prijem turista, ali je fijasko bio potpun.

Iako je završen 2011, do ovog trenutka sa njega ne leti
nijedna komercijalna linija (najavljuje se da od septembra Rajan Er poleće za
Bristol i London)! Skoro četiri pune godine prošle su do prvog zvaničnog leta
sa Kasteljona, a obavili su ga ovog januara fudbaleri Viljareala (klub je šest
godina nosio na dresu reklamu aerodroma), poletevši na kup meč u San
Sebastijanu.

Uzgred, Viljareal je (baš kao Eibar, Osasuna i Numansija)
klub koji posluje razumno i ne ulazi u dugove, kao retko svetlo u mraku
pokrajine Komunidad Valensijana.

Privatizacija – nekad dobra, nekad ne

Priča o Piteru Limu u ovom trenutku deluje kao bajka, ali
nisu svi imali toliko sreće. Navijači Rasing Santandera su tokom 2011.
proživeli svašta sa Mister Alijem – indijskim biznismenom Ahsanom Alijem
Sjedom. Vožnja je trajala šest meseci – najpre ih je u januaru kupio i izvukao
iz blokade, počeo da kupuje igrače, najavio da će postati španski broj 3, zatim
je ispao iz lige i otišao iz kluba, koji je do jula proglasio bankrot. Mister
Ali je od prošle godine na poternici u Švajcarskoj, gde je uglavnom poslovala
njeova firma, zbog raznih finansijskih prestupa.

Priča o Malagi traje nešto duže, ali je slična. Katarski
šeik Abdulah Al Tani, jedan od članova široke porodice koja vlada
zemljom-domaćinom SP 2022, kupio je klub od Lorensa Sansa (raniji predsednik
Reala, koji nije uspeo da kupi Parmu i Bari i završio je u zatvoru zbog
falsifikovanja čekova). Al Tanijeva strategija bila je da veliki evropski
klubovi počnu da ulažu u zalivski fudbal, ali se za početak odlučio na Malagu
koja je koštala relativno malo (36 miliona).

Zbog toga je on hteo da Malagu primakne vrhu, i u tome je
uspeo brzo, zahvaljujući velikim ulaganjima u Demikelisa, Baptistu, Van
Nistelroja, Tulalana, Monreala, Hoakina, Iska, Kasorlu i trenera Pelegrinija. Bokerones
su već posle dve sezone stigli u Ligu šampiona, gde ih u dramatičnim
okolnostima zaustavio naknadni vicešampion Evrope Borusija Dortmund.

A onda, odjednom je Al Tani nestao. Klub je upao u ozbiljne
probleme, jer je dugovao plate igračima, a sportski direktor Fernando Ijero
napustio je funkciju jer mu se katarski gazda nije javljao na telefon. Usledila
je prva suspenzija UEFA, pa brza raspradaja svega što je moglo da se
proda.  Srećom, i značajno oslabljena
ekipa sa La Rosalede još uvek se vrlo dobro drži, mada je doba velikih
evropskih ambicija prošlo.

Važnost brzih lakih pobeda

Jedna od prvih stvari koje vas uči nauka o menadžmentu je
važnost brzih lakih pobeda. Kada nova uprava preuzme kontrolu (a to se najčešće
dešava kada je kompanija – ili klub – u problemu), psihološki je izuzetno važno
da što pre ostvari nekoliko uspehe, ne nužno spektakularnih, čime bi pokazala
da postoji šansa da se situacija potpuno preokrene.

U junu 2011. Marca je na naslovnoj strani objavila sliku
izduvane lopte i naslov „Bankrot“. U tom trenutku Španija je bila svetski i
evropski prvak Barsa je nepun mesec ranije osvojila Ligu šampiona, samo im je
Liga Evrope nekako izmakla (u pauzi između dva Atletikova titula pehar je
podigao Porto).

Priča nije bila posvećena samo fudbalu, nabrajani su i
košarkaški (Estudijantes, Huventud) i rukometni (Siudad Real) velikani, kao i
još dvocifren broj klubova u ta dva sporta i odbojci koji su bankrotirali,
ugašeni ili zaustavljeni na ivici provalije. Ovog puta zadržaćemo se na
fudbalu, jer za razliku od svih ostalih pomenutih sportova, u nekim delovima
sveta fudbal zapravo donosi profit.

U toj agoniji isticao se jedan primer – Real Saragosa. Klub
iz Aragona dugovao je 2011. preko 100 miliona evra poreznicima, tadašnjim i
ranijim igračima, klubovima, kompanijama i pojedincima. Spisak sa 272 imena možete
pronaći na ovom linku, neće vam biti dosadno. Na spisku su 22 kluba, među
kojima i Partizan, kao i Ivan Obradović.

Razum je prevladao, budžeti su smanjeni, zvučna pojačanja
češće su odlazila nego dolazila, i dug je bar donekle počeo da se smanjuje.
Posle 78 miliona minusa u sezoni 2011/12, LFP je zabeležila plus od 154 miliona
u sezoni 2013/14, prvi put izašavši iz crvenog od početka veka.

Sve su to mali koraci, jer je zbirni dug u februaru ove
godine bio 3,44 milijarde evra, iako je to 7 posto manje u odnosu na 2013. Za
zdrav španski fudbal potreban je dramatičan i sistematičan iskorak.

U sledećoj epizodi čitaćete o tome kako su se do sada Real i
Barsa odnosili prema problemima ostalih, a kako sada reaguju i kakve to
posledice može imati u godinama koje dolaze.