Svi smo u redakciji gledali meč Federera i Raonića pre nego što je neko morao u kabinu, a neko u Arenu. I kako se meč bližio kraju, polako smo shvatali da postajemo svedoci nečemu što se ne dešava svaki dan, što nije bilo u scenariju.

U dirljivom romanu “Koštana”, Borisav Stanković preko lika Mitke objašnjava šta je to žal za mlados’. To je ono duboko, iskonsko, rečima neobjašnjivo osećanje, kada shvatite da više nikada neće biti isto, da ne može sve da ide pravom linijom i da kada se na toj raskrsnici odlučite za jedan put, onim drugim više nikada nećete moći.

Rodžer Federer je danas izgubio. Ali ne samo meč. Rodžer je bio znojav i umoran. Rodžer je pao i povredio se. Rodžer je gledao kako vineri fijuču pored njega. Danas, Rodžer je bio Mitka. Danas, Rodžer je bio jedan od nas, prvi put u karijeri. A to je striktno tabu.

„Još ne znam kakva je priroda povrede. Čak i ne želim da znam. Nisam se osećao isto posle pada. Nisam dovoljno iskoristio svoje šanse. Možda sam mogao bolje da sam spasao brejk lopte. Razočaravajuć završetak meča za mene“, rekao je Federer.

Švajcarac se, ipak, nada da će i sledeće godine biti u ovo isto vreme na ovom istom mestu.

“Sve dok sam na turu sanjam da osvojim osmi Vimbldon. To nije jedini razlog zašto igram tenis, inače bih otišao u zamrzivač i čekao naredni turnir. To se tako ne radi. Obićno igramo oko 40 mečeva, putujemo po svetu, znam da je Vimbldon važan. Postoji još stvari koje bih voleo da postignem, pored Vimbldona, nije on sve na svetu. Odigrao sam deset setova u poslednja dva meča i to govori da sam u mnogo boljoj formi nego što sam mislio. Nisam verovao da ću to moći pre početka turnir“, konstatovao je vidno uzdrmani Švajcarac.

Sve je to lepo, ali svima nama koji dugo gledamo tenis i koji poštujemo lik i delo Federera ostaje jedno pitanje. Vredi li da nastavi? Možda je već i ovo previše?

To što je Federer radio prevazilazilo je granice sporta, niste morali ni da znate pravila tenisa da vidite da je ovaj čovek nešto posebno. Njegov graciozni ples po terenu je bez sumnje najlepši prizor u istoriji belog sporta. 

Sećam se kada je povezao poraze od Kanjasa u Indijan Velsu i Majamiju i kada je to bila glavna sportska vest. Po mom skromnom mišljenju, dva finala Vimbldona između njega i Nadala 2007. i 2008. su najbolji mečevi ikada. 

To što ga je odvajalo je činjenica da je sve kod njega izgledalo kao da je vrhunski tenis najlakša stvar na svetu, kao da mi možemo da dođemo na Vimbldom i uradimo to isto. Uz njega, sportisti koje sam ja pratio i za koje nešto tako može da se kaže su: Ronaldinjo, Mario Lemju, Ivano Balić, Ajrton Sena, Jan Torp, Jusein Bolt, Vlada Vujasinović i pomenuti Teo. 

Zapitajmo se, da li zaista želimo da ga vidimo kako pada, kako gubi i kako vineri fijuču pored njega? Možda baš zato što je toliko dao, on ima pravo da se povuče kada hoće. Ali, ima li pravo da nam lomi srca, da ga vidimo ranjivog, sa osobinama čoveka, da gledamo još ovakvih poraza?

Uglavnom ne volite kada vam stariji kažu da ne možete da shvatite šta imate dok to nešto ne izgubite. U slučaju Rodžera Federera, to ne može biti tačnije. I, ne zaboravite, stariji su uglavnom u pravu. Kako god bilo, pokazaće se na narednim turnirima. A čak i da se ne pokaže, po cenu toga da sam žrtva balansiranja na oštroj ivici nostalgije, hvala ti za uspomene, maestro!!!