Dominantna pobeda Barselone nad
Mančester Sitijem  u osmini finala Lige
šampiona dala je nove argumente nemalom broju ljubitelja fudbala koji na
pitanje koja liga je najjača na svetu odgovaraju – Primera.

Nemoć engleskog šampiona u
Kataloniji samo je zaokružila sliku koja pretočena u brojeve kaže – među osam
najboljih u elitnom takmičenju ove sezone Engleska nema nijednog predstavnika,
a Španija ima tri, sva tri legitimna kandidata za titulu.

Dominacija španskog fudbala započela je na EP 2008. i
kulminirala prošlog maja, kada se u Lisabonu za evropsku titulu igrao Derby
madrileño.

Na najvišem nivou španski fudbal sa Nemcima deli dominaciju
u Evropi – Nemci su prvaci sveta, a Bajern je 1 na 1 verovatno ispred sva tri
najveća španska tima (ako ni zbog čeg drugog, onda zato što trofeje osvaja
sopstvenim novcem), ali tri vezane titule nacionalnog tima, nepregledni spisak
nadolazećih talenata i kontinuirani klupski uspesi daju Španiji dobru poziciju
u toj borbi za prevlast.

Ironično, upravo je odnos Nemačke i Španije na sasvim drugom
nivou povod za promene u fudbalu. Ekonomska kriza koja je u Evropu stigla još
pre sedam godina, a iz južnih krajeva nikako da ode, podstakla je one severnije
da preispitaju ustrojstvo kontinentalne ekonomije.

Hrani Španca da te pobedi

U čemu je problem? Bajern posluje pozitivno, kao i većina
nemačkih prvoligaških klubova, a Bundesliga je već godinama veoma važan faktor
u nemačkoj privredi, jer fudbalska industrija najmoćnije evropske ekonomije
godišnje donosi milijarde evra prihoda i omogućava zapošljavanje desetina
hiljada ljudi.

Real, Barsa, Atletiko i Valensija zbirno duguju skoro dve
milijarde evra (ostatak Primere isto toliko, a i dugovi klubova drugog i trećeg
ranga ne zaostaju previše), iako su dva prvopomenuta tima gotovo celu deceniju
proveli na mestima jedan i dva evropske liste klubova po godišnjem prihodu.

Lokalne, regionalne samouprave i sâm vrh španske države
decenijama se ne ustručavaju da javne prihode prelivaju u budžete klubova na
više ili manje sumnjive načine, uključujući i slavni manevar sa Realovim
trening centrom, kada je klupski dug prepolovljen mahinacijama sa cenom
građevinskog zemljišta.

To sve možda bi moglo i da se opiše kao lokalna specifičnost
(napokon, ne finansira se samo u Španiji fudbal iz budžeta), da kao posledica
krize cela Evropa nije počela pažljivije da prolazi kroz finansijske knjige i
stigla do šokantnih podataka. Među njima najvažniji za našu priču je taj da
španska država ni izbliza nema dovoljne prihode da bi pokrila rashode i da je
do nule dovodi samo prelivanje iz severnijih krajeva kontinenta, u kojima se
zaista radi.

Da uprostimo: više od decenije unazad vodeće španske klubove
finansiraju nemački poreski obveznici. Stanovnik Bavarske tako navija za
nemačkog šampiona, ali izdržava njegovog direktnog rivala za kontinentalnu
dominaciju. Vrag je zatim odneo šalu i Nemci su presekli dotok novca u Iberiju,
pa će tamošnji klubovi morati da nađu način da se brinu za sebe.

Prekipelo i Rumunima

Godinama unazad pratimo muke poznatih španskih ekipa, koje
jedva preživljavaju. Real Ovijedo je bio satima udaljen od gašenja, ali je
akcija koju su pokrenuli navijači privukla sve bivše zvezde kluba, među kojima
su Huan Mata, Santi Kasorla i Miču, pa je prikupljen novac za spas.

Serija problema postala je uočljiva kada je 2004. Las Palmas
došao do ivice bankrota, a u narednih sedam godina 22 kluba su proglasila
nesolventnost.

Taj broj je šokantan ako se zna da je španska država uvek
gledala kroz prste klubovima, koji su do 2012. uspeli da naprave 1.35 milijardi
evra duga samo prema njenim organima – 750 miliona za porez, 600 miliona za
socijalne doprinose – pa taj deo duga i nije predstavljao neposredno
opterećenje.

U nekoj striktnijoj državi svaki dug prema državi može biti
koban, Rendžers je u četvrti rang otišao ne zbog svog ukupnog duga (njegov
iznos ni danas nije poznat, ali nije manji od 130 miliona), nego zbog delića te
sume koja  nije isplaćena poreskim
organima.

Da su Španci tako pristupili svom fudbalu, danas ne bi imao
ko da igra u Primeri. Država je sa jedne strane gledala kroz prste, a sa druge
nije štitila igrače, kojima su početkom ove decenije klubovi dugovali preko 40
miliona evra, ali mehanizmi naplate nisu bili adekvatni.

Na koliko niske grane je španski fudbal spao tih dana
svedoči i preporuka rumunske fudbalske federacije igračima iz te zemlje da „ne
potpisuju ugovore sa španskim klubovima jer niko ne garantuje isplatu plata“.
Ironično, upravo je rumunska liga ovih godina u Evropi poznata po najvećim
dugovima igračima za plate i mnoga udruženja igrača širom sveta ne preporučuju
svojim članovima da se presele tamo.

Da se problem odnosio na velikane, ili čak samo prvoligaše,
bilo bi lakše rešiti ga. Međutim, trošenjem novca koji nemaju bavili su se
španski klubovi i na trećem, čak i četvrtom i petom nivou, pa su mnogi lokalni
klubovi koji nikad ni Segundu nisu videli odlazii u minus od preko milion evra.
Da vam bude jasnije, to su ekipe koje godišnje obrnu između 100 i 200 hiljada
evra, što će reći da su u minusu za dobrih 7-8 godina! Kao kada bi Real dugovao
4 milijarde.

La Ley Concursal

Usvojivši „La Ley Concursal“ španska Skupština je potpuno
podrila finansijske osnove sopstvenog fudbala. Po tom zakonu (usvojen 2003, na
snazi od 2004) klubovi koji bi ušli u administraciju prepolovili bi automatski
svoje dugove (uključujući i one za plate), prebacujući drugu polovinu na LFP
(Profesionalnu ligu, udruženje klubova prvog i drugog ranga).

Da i ovo uprostimo – jedan klub bi kupio igrače koje ne može
da plati, oni mu ne bi doneli željeni rezultat (Ligu šampiona ili opstanak) i
krenula bi silazna spirala, jer tek sad nema ni govora o dovoljnoj zaradi. Klub
u tom trenutku objavi nesolventnost, a onda mu dug vraćaju zajednički svi
klubovi, oni koji se zadužuju i onih nekoliko koji posluju odgovorno i pametno,
trošeći samo koliko mogu da zarade. Kako li su se osećali navijači Numansije,
kluba vođenog bez centa duga, kad su ispali dok su u ligi ostali neki od
klubova u čijem izvlačenju su sami učestvovali.

Još bizarnije, LFP nije usvojila nikakve mehanizme kažnjavanja
klubova koji proglase nesolventnost. Englezi, koji su se u Fudbalskoj ligi
suočili sa epidemijom bankrota prvih godina veka (kada je bankrotirala ITV i
propao veliki televizijski ugovor) , kažnjavaju prvu nesolventnost sa 9 ili 10
bodova, a novi stečaj vuče veću kaznu; druge zemlje rade u odnosu na slučaj, pa
su Italijani Parmu do sada kaznili sa tri boda (jedan, pa dva) zbog
neisplaćivanja zarada igračima.

Najbizarniji problem je ipak imao Eibar – klub iz baskijskog
gradića se prošlog maja na terenu izborio za mesto u Primeri, a svoje finansije
vodio je besprekorno. Međutim, zbog neverovatnog propisa 1251/1999 oni su tek
pred start sezone dobili dozvolu da zaigraju u eliti. Po tom propisu klub mora
da ligi na početku sezone položi depozit koji predstavlja 25 posto prosečnih
godišnjih troškova klubova u tom rangu, pošto se oduzmu po dva kluba sa
najvećim i najmanjim troškovima (čitaj: da Real i Barse ne poremete skalu
potpuno).

Za tim koji je Segundu osvojio sa budžetom skoro pet puta
manjim od direktnih rivala to je prevelika suma. Pošto dovoljno novca nisu
imali, Baskijci su morali da pozajme 1.7 miliona evra. Liga je tako naterala
klub koji je poslovao mudro i odgovorno da se zaduži. Da nije to učinio, ne bi
čak ni ostao u Segundi, nego se preselio u treći rang.

Kada toliko pogrešno postavite osnovu, jasno je da će cela
građevina biti izrazito nestabilna. Godinama unazad pratili smo kako su se
mučili čak i klubovi kao Atletiko, Valensija, Malaga, koji imaju dobre
rezultate u Evropi, dok je broj nekadašnjih stabilnih prvoligaša koji su
skliznuli do trećeg ranga prevelik.

Suština španskog problema je veoma jednostavna – baš kao ni
ostale lige na jugu Evrope, i Španci na fudbal troše mnogo više novca nego što
su u stanju da zarade. Dva vodeća kluba su uspela da astronomski podignu
prihode tokom prethodnih desetak godina, dovoljno da mogu da pokriju i svoje
ogromne troškove, ali je to samo povećalo jaz između velike dvojke i ostalih.

U sledećem nastavku videćemo nekoliko primera kako su slavni
španski klubovi došli do ivice provalije.