Nakon fantastičnog Australian Opena, u senci svih političkih horora koji se dešavaju i koji se, na žalost, tek spremaju, bilo je potrebno naći nešto što će održati sport u fokusu, nešto što će nas bar za kratko odvojiti od surove realnosti, od monotone ekremovske svakodnevice – kuća poso, poso kuća.

Tina Maze je osvojila srebro u super điju na SP u Biver Kriku, samo tri stotinke iza Ane Feninger. Odgovorila je savršenom vožnjom u spustu, pa je raspored medalja bio obrnut. Na žalost po Tajgera Vudsa i američku javnost, njihova princeza Lindzi Von za sada ima samo jednu bronzu. Ali, bar jednom ona neće biti junakinja priče.

Sa ove dve medalje, priča o našoj junakinji, Tini Maze, tek počinje.

Maze je od početka karijere pokazivala znake “svojeglavosti”. Ali, bilo je očigledno da to nije bio “larpurlartizam”, odnosno, svojeglavost svojeglavosti radi, ona je odlučila da najbolje zna put kojim treba da ide i krenula je njime po svaku cenu. Kada je slovenačka federacija htela da je “uzme pod svoje”, odgovor možete videti na slici iznad. Trenirala je samostalno.

2015. može da se pohvali sa 26 pobeda i 75 podijuma u Svetskom kupu. Posebno je 31-godišnjakinja dominirala u sezoni 2012-2013. kada je osvojila veliki kristalni globus i jedina uz Hermana Majera uspela da osvoji više od 2000 poena u sezoni. Osim toga, jedna je od samo šest skijaša u istoriji koji su beležili pobede u svih pet disciplina

Na Svetskim prvenstvima, ima sada tri zlata i pet srebra, a sva je prilika da će već u Koloradu povećati tu kolekciju. Olimpijske igre donele su joj četiri medalje (dva srebra u Vankuveru 2010. i dva zlata u Sočiju 2014). Rekla je da je, na žalost, nećemo videti u Pjongčangu 2018. Kako će nam samo nedostajati njene čuvene proslave pobeda “klizanjem” u ciljnoj ravnini ili sviranjem skije kao gitare.

Za one koji ne znaju, dolazila je nekoliko puta ovde i trenirala na Kopaoniku. Osim toga, ona je i pop zvezda. Njena pesma “my way is my decision” je naišla na dobre kritike i ozbiljnih muzičara i najgledaniji je video klip na jutjubu u istoriji Slovenije. Možete poslušati i vi OVDE, pa procenite sami

“Oduvek sam volela skijanje, ali sam znala da ne mogu samo da se bavim skijanjem i da mislim na skijanje. Od šeste godine sam svirala klavir. Mislim da muzika daje jednu posebnu dimenziju vašoj ličnosti. Kroz note najbolje mogu da se izrazim”, objasnila je Tina.

Na žalost po sve obožavatelje, zauzeta je, pošto je u vezi sa svojim italijanskim trenerom. I dok je teško naći reči za njenu harmoničnu priču, isto tako dirljiva je i disharmonija u kojoj se završilo Svetsko prvenstvo Bodija Milera.

Niko realno nije očekivao bajkovit oproštaj 37-godišnjaka, možda, samo možda, uz neki splet okolnosti je mogao da “ukrade” neku bronzu. Ovo je trebalo da bude neka vrsta počasnog kruga skijaškog samotnjaka i genija, čoveka koji je išao od sjaja do očaja, bio maničan, pa manično depresivan. Bodi Miler nije ni vozio ove sezone zbog operacije leđa. Ali, hteo je da se pojavi na SP u Biver Kriku, a kada Bodi Miler nešto odluči, to se obično i dogodi.

Sa brojem 9, uz huk mnogobrojne publike u Biver Kriku, Miler se u svom stilu sjurio niz stazu “Birds of pray” (ptice grabljivice) u super điju. Ali, umesto da on zgrabi visok plasman, staza je zgrabila njega. Bodi je pao, i to tačno na skiju, dobio ozbiljnu posekotinu i pokidao jednu tetivu na nozi. Ono što je sigurno je da ga nećemo više videti na ovom Svetskom prvenstvu nakon hitnog hirurškog zahvata.

Mnogi predviđaju da je ovo i kraj karijere. Ako je zaista kraj, neće imati za čime da žali. Osvojio je dva velika kristalna globusa i još šest malih. U Svetskom kupu, zabeležio je 33 pobede i 76 podijuma. 

Na Olimpijskim igrama, ima dve bronze, tri srebra i jedno zlato, mada mnogi smatraju da je ta kolekcija mogla da bude veća i sjajnija. Na Svetskim prvenstvima, sakupio je četiri zlata i jedno srebro. Opet, da je bilo ko drugi, reklo bi se “vau, karijera posuta ružama”, ali nekako se zaista čini da je On mogao još više.

Lepe su to brojke, ali ono po čemu će Miler biti upamćen je nešto sasvim drugo. Prvo, njegov revolucionarni “kamikaza” stil. Vozio je svaku trku kao da je poslednja, uvek je tražio najbrži put između kapija i po cenu pada. I često je padao. Kada bi uspelo, to je bila prava skijaška umetnost. Kada ne bi, završavalo bi se baš loše. Izlizana je fraza, ali zaista, morali ste ili da ga volite ili da ga mrzite, jer prema Bodiju Mileru, jednostavno, niste mogli da ostanete ravnodušni.

Drugo, slobodno se može reći, još drastičnije od Tine, “terao je svoj fazon”. Trenirao je odvojeno od američkog tima. Živeo je u prikolici i sam sebi kuvao hranu. Ali, to za njega nije bilo ništa čudno. Rodio se u kući usred ničega, koja nije imala ni struju ni vodu. Njegovo skijanje je uvek bilo više od skijanja, kao da se borio za opstanak, kao da je uvek morao više, kao da je osećao obavezu da nekome dokaže nešto. Verovatno sebi.

Zato se nebrojeno puta vraćao i nakon teških povreda, kada bi ga drugi poslali u staro gvožđe. Bronzu u Sočiju osvojio je nedavno nakon što je saznao da mu je supruga imala pobačaj. Po pravilu, kao da mu je bilo lakše da vozi u teškim okolnostima

“Ako mi je ovo bila poslednja trka, neka bude tako. Ne može karijera uvek da se završi bajkovito“, poručio je Miler iz bolnice uz obavezan osmeh i otpozdrav navijačima.

Ali, nemojte se začuditi ako ovaj zanesenjak svojih poema proba još jednom. Još samo ovaj put. A ako odluči, dočekaćemo njegov povratak raširenih ruku…