Nova teška povreda kolena verovatno će značiti i kraj karijere Nenada Krstića. Mnogi će reći – „poslednji mohikanac“, poslednji srpski centar u izvornom smislu te reči. Čovek sa besprekornom leđnom tehnikom i ljudina bez mrlje na karijeri.

Nenad Krstić je dokazao da možete da budete kapiten i lider bez preterane buke, uvek viteški, nikad van granica sporta, što je imao da kaže, rekao bi terenu. Ali, umeo je i da primeni fizičku silu kada je trebalo, pitajte samo Janisa Burusisa.

Nenad Krstić je uvek davao sve od sebe na terenu, pa čak i više od toga. Znao je da uvek postoji nešto u čemu možete da napredujete. Čak i posle napornih NBA sezona, vraćao se u nacionalni tim da pomogne i to u onim najtežim tranzicionim godinama, između slavne Bodirogine generacije i ove koja nas sada čini ponosnima.

Jer, kada jedan Džejson Kid kaže za nekog da je „najpamentiji centar sa kojim je ikada igrao“, onda postajete svesni težine tih reči i veličine Nenada Krstića. Zapamtite, imao je bolje brojke u plej ofu nego u regularnoj sezoni u NBA.

Profesionalnu karijeru je počeo u Mašincu u Kraljevu. Nije „prao ruke“ u Moravi niti u Ibru, jer mu to nije bilo neophodno. Mada, imao je odličan šut sa poludistance, ali osnove centarske igre bile su besprekorne. Kada se zagradi i primi loptu u reketu, to je značilo ili koš ili faul. Uvek je bio odmeren i racionalan, bez potrošenih lopti, ali sa nervima od čelika.

Takav talenat nije promakao Dušku Vujoševiću, koji ga je dodatno izvajao i tako je kao tinejdžer Krstić debitovao u Evroligi 2001. Eksplodirao u sezoni 2002-2003. kada je beležio 12.8 poena po meču.

Draftovan je 2002. kao 24. pik. Uzeli su ga Nju Džersi Netsi, ali odlučio je da ostane još jednu sezonu u Evropi. To se ispostavilo kao dobra odluka, jer je 2004. potpuno spreman došao u NBA uz prosek od 10.3 poena i 5.3 skoka.

Napredovao je i napredovao. Bio u drugoj postavi rukija, viđen je kao budući „Ol Star Centar“ dok 22. decembra 2006. nije pokidao prednje ukrštene ligamente protiv Los Anđeles Lejkersa. Više nikada nije bio isti.

Imao je kratak izlet 2008. u prebogati ruski trijumf, ali se ubrzo vratio u NBA u Oklahomu. Za Tander je imao solidnih 10.4 poena i 5.1 skok po meču. Služio je kao mentor tada golobradim klincima Hardenu, Durentu i Vestbruku, ali je 2011. poslat trejdom u Boston Seltikse.

U Bostonu je ostao do kraja sezone, a onda je usledio povratak u Evropu. Došao je u „drim tim CSKA“, ali nekim čudom mu je izmakla Evroliga. Za Armejce je odigrao 180 utakmica uz prosek od 11.9 poena i 4.1 skoka.

U junu 2014. potpisao je dvogodišnji ugovor sa Efesom. U suštini, odigrao je samo jednu sezonu za njih, zbog nove povrede kolena. Posle više od godinu dana, oporavio se, dogovorio saradnju sa Galatasarajem, ali opet je stradalo koleno. Ipak, on ostavlja otvorenu malu mogućnost povratka na parket.

– Povlačenje? Nikad… Samo pregrupisanje i nastavak dalje, ali u nove borbe, možda ne košarkaške. Ništa još nisam odlučio… Videću još sa doktorima, hvala svima na brizi – rekao je Krstić za “Blic”, nagovestivši da bi mogao da se nađe i u drugim vodama posle košarke.

Krle ima dva srebra sa reprezentacijom (Evropsko 2009. i Svetsko 2014.). Sa Partizanom ima dva prvenstva Jugoslavije, dve titule u SCG i jedan kup Radivoja Koraća. Ima dva prvenstva Rusija i tri titule VTB (Baltičke) lige u njenom začetku. Dva puta je bio u idealnoj petorci Evrolige, i dva puta najbolji igrač meseca u evropskoj eliti (novembar 2012 i januar 2014).

Tihi vođo, hvala ti za sve što si učinio za srpsku košarku i zato što si sa takvim dostojanstvom nosio kapitensku traku. I da je ovo kraj i da nije, vidimo se ponovo na parketu ili pored aut linije, jer možeš ti bez košarke, ali teško da može košarka bez tebe!