Deseti februar 2015. izazvao je finansijski zemljotres u
svetu fudbala. Godinu i po pre isteka trogodišnjeg ugovora za prenose utakmica
Premijer lige okončana je bitka za prava u periodu 2016-19, a rezultati će
potpuno promeniti odnose snaga na svetskom fudbalskom tržištu.

Vratimo se najpre korak unazad. U prvom delu ove priče
videli ste kako je važeći televizijski ugovor uticao na to da engleski klubovi
steknu veliku prednost u odnosu na ostatak sveta, jer su među 40 klubova koji
su prošle sezone imali najveće prihode na planeti bukvalno svi članovi Premijer
lige.

To je postignuto ugovorom koji je članovima elitnog engleskog
ranga garantovao 3.3 milijarde funti u tri sezone od domaćih televizija (Sky i
BT), ako se uključe i globalna prava ta suma je porasla na skoro 5 i po
milijardi.

Onda je pčetkom ovog meseca podeljen novi paket. Sky je
skoro duplirao sumu koju će plaćati, pa će paket od 126 utakmica tu televiziju,
koja je sinonim sa medijskim bumom Premijer lige, koštati 4.18 milijardi funti.

Ta suma je za dve trećine veća od aktuelne, ali Sky zadržava
potpunu kontrolu – uz pravo prvog i drugog izbora mečeva oni dobijaju pet od
sedam ponuđenih paketa, među kojima su elitni „Super Sunday“, sa dve nedeljne
utakmice, već ustaljeni ponedeljak uveče ali i dva nova – vratili su subotnji
podnevni termin (13.45 kod nas), koji trenutno nemaju, a dobili su i
revolucionarni paket utakmica petkom uveče (10 u sezoni), čime će redovno kolo
prvi put biti razvučeno na 4 dana.

Drugi nosilac prava je BT, koji je dobio subotnje veče
(18.30 po našem) i vanredna kola sredinom nedelje, ukupno 42 meča tokom sezone,
za sumu od 960 miliona funti.

Ljubitelji fudbala u Engleskoj tako će dobiti priliku da
uživo gledaju 168 od ukupno 380 utakmica u sezoni (Englezi i dalje ne
razmatraju mogućnost da kod kuće prenose utakmice u stadnardnom terminu subotom
u 16 po našem vremenu).

Tradicionalisti će biti još nezadovoljniji zbog mečeva
petkom, pragamatičari će zadovoljno trljati ruke, jer količina novca u posedu
engleskih klubova raste, posebno u poređenju sa ostatkom Evrope, koji uglavnom
drma kriza.

Vreme je da bacimo stvari u perspektivu. Trenutni prihod od
britanskih televizija je 3.3 milijarde funti za 3 sezone, od sledećeg leta
porašće na 5.14 milijardi za tri sezone. Sa prilično  ravnomernom preraspodelom, na kojoj Englezi
insistiraju (razlika između prvog i poslednjeg u TV prihodima nikad ne prelazi
2:1), izvesno je da će samo od domaćeg tržišta svakoj ekipi pripasti između 60
i 100 miliona funti više nego sada.

Pretvorimo to u evre (uprostićemo i množiti sa 1.2) i
uporedimo sa Diloitovim rezultatima za 2013/14 – 72 do 120 miliona evra. Taj
novac dovoljan je da Mančester Junajted rutinski preuzme prvo mesto od Reala,
da odmah iza vodećeg tandema dođu Siti i Čelsi, da se Spursi u top 10 pridruže
Arsenalu i Liverpulu i istisnu Juve. Još dramatičnije je dalje niz lestvicu, po
trenutnim podacima cela Premijer liga ušla bi među 32 kluba sa najvećim
prihodima po sezoni.

A tek na tom mestu počinje priča o globalnim pravima. Ona su
nešto veća od 2 milijarde po sadašnjem ugovoru, ali su se okolnosti promenile.
Fudbal je u međuvremenu još porastao u Australiji i Indiji, Premijer liga se
marketinški pojačala u Latinskoj Americi, a kriza klubova širom Evrope realno
bi mogla bi da ubedi loklne televizije na kontinentu da nešto više ulože u
engleski fudbal.

Najvažnije od svega, 2014. je godina kada je Severna Amerika
konačno potpuno prihvatila fudbal. Mečeve SP u Brazilu gledala je najveća
publika u istoriji američke televizije, MLS se u potpunosti učvrstio, a prenosi
iz Engleske i gostovanja najboljih ostrvskih ekipa tokom leta obaraju rekorde.
Zato je realno i tu očekivati najmanje porast sličan onome iz borbe za domaća
prava, verovatno i prilično veći, bliži dvostrukom iznosu trenutnog ugovora.

To bi zbirno donelo sličan, ako ne i veći porast od već
obezbeđenog nova za domaće tržište, ali klubovi ne bi prošli jednako.
Specifičnost globalnih ugovora je što se novac od njih ne deli po istom sistemu
kao onaj od domaćeg ugovora, pa bi najvećim klubovima pripalo srazmerno više,
čak i do 200 dodatnih miliona evra.

Pre samo dve godine ukupni prihodi evropskog fudbala bili su
oko 13 milijardi evra, engleski klubovi su na putu da u 2017. zarađuju preko
3.5 milijarde samo od TV prava.

U praksi to znači da pet ili šest engleskih klubova preskače
Barsu i PSŽ, a da Everton, Njukasl, Vest Hem dolaze na nivo Dortmunda, Juvea ili
Milana. Iz današnjeg ugla to izgleda kao kataklizma.

No, rezultate tih promena videćemo tek u januaru 2018, kada
izađe Diloitov izveštaj br. 21, a do tada ostatak Evrope ima vremena da
reaguje. Problem je u tome što u ovom trenutku deluje da snage za reakciju ima
samo Bundesliga.

Nemci imaju fenomenalnu infrastrukturu (sportsku,
saobraćajnu i organizacionu), a veoma loš trenutni televizijski ugovor, i na
tom polju ih verovatno očekuje veliki porast. Ogromna poseta (znatno iznad
Engleske, neuporediva sa ostatkom Evrope) širi se i na drugi, ponegde i na
treći rang takmičenja, stvarajući zdravu osnovu za konstantni porast prihoda, o
kojem izveštava i Bundesliga Report 2015.

Englezi tu značajno zaostaju, stadioni u Čempionšipu ni
izbliza nisu kao oni u Cvajti, klubovi Fudbalske lige već godinama imaju
mehanizme koji ih čuvaju od bankrota, dok pola nemačke druge lige posluje
pozitivno.

Nema dileme da je preraspodela dela novca klubovima na nižem
nivou prioritet u narednim godinama, ukoliko engleski fudbal želi da izgradi
zdravu fudbalsku bazu.

Posle debakla sa ITV ugovorom na početku ovog veka, koji je
umalo u propast povukao trećinu klubova druge, treće i četvrte lige, ovaj nagli
priliv televizijskog novca mogao bi da bude prilika da se stvari postave na
svoje mesto.